Čudotvorna misija MLADIH MONAHA: Obnovili ZABORAVLJENI MANASTIR i vratili narod u crkvu

Od oktobra 2014. godine kada su iz manastira Zaova nedaleko od Požarevca prešli u manastir Tumane, desetak kilometara od Golupca, petočlano bratstvo monaha vredno radi na obnovi ove svetinje i nastavlja svoju misiju. Još od doba kada je sagrađen u vreme kneza Lazara Hrebeljanovića u manastiru je boravilo bratstvo, a zatim je šezdesetih godina prošlog veka zbog malobrojnih monaha manastir postao ženski, a onda pre dve godine, zbog nedovoljnog broja sestara, vraćen mu je istorijski status muškog manastira.

Starešina – iguman Dimitrije (34) i monasi Petar (29), Pavle (25) i Teofil (32) dočekali su me u Tumanu vredno obavljajući svoja dnevna poslušanja i gde, kako sam ubrzo shvatio, ima mnogo posla, ali ne i vremena za duge razgovore. Peti član iskušenik Neša bio je poslovno odsutan.

– Ustajemo oko 5 sati, pomolimo se i idemo na jutarnju službu. Posle toga se u trpezariji poslužimo čajem ili kafom i krećemo u svakodnevna zaduženja. U manastiru se jede dva puta dnevno: ručak je u 10, a večera u 18 sati. Po pravilima življenja u ovom manastiru nemamo popodnevni odmor – objašnjava mi otac Pavle, najmlađi po godinama, ali ne i po službi.

Njegovo poslušanje je da hrani životinje i da vodi računa o njima. U manastiru gaje krave, ovce, koze, svinje, živinu, magarce, ponije, emu ptice i lame, od kojih su neke u zoološkom vrtu koji su napravili da bi ulepšali boravak najmlađim posetiocima. Na proleće očekuju i nojeve. Imaju baštu, plastenik, ribnjak i košnice sa pčelama. U nekadašnjoj staroj vodenici, sada gostoprimnici, hodočasnici i turisti mogu da se okrepe. U manastiru nema interneta i dometa za mobilni telefon.

– Želja nam je da posetioci ovde provedu prijatno vreme, da se upoznaju sa istorijom manastira i da se poklone svetinjama koje se u njemu čuvaju: moštima Svetog Zosima Tumanskog i Svetog Jakova Tumanskog i čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice Kurskaje koju su ovde svojevremeno doneli ruski monasi. Mogu da vide grandioznu arhitekturu i umetnost crkve Svetog Arhangela Gavrila i u gostoprimnici da se posluže hranom koja je usaglašena sa manastirskom kuhinjom. Ne postoje cene, već svako daje prilog za obnovu manastira – priča mi Dimitrije.

Kada su se preselili manastir je bio u zapuštenom stanju i, najblaže rečeno, zaboravljen od naroda. Na liturgije je dolazilo tek po nekoliko osoba, dok sada nedeljom u crkvi možete videti po stotinak vernika i na desetine parkiranih automobila. Za manastir koji nije pored glavnog puta i u koji se treba namenski uputiti to je veliki napredak.

Kako je nastalo ime Tumane? Narodno predanje vezuje se za ime kosovskog junaka Miloša Obilića i kazuje da je on na mestu današnjeg sela Dvorišta imao svoje dvore. Jednom prilikom krenuo je u lov i tada je nehotice ranio proslavljenog pustinjaka Prepodobnog Zosima Sinaita. Poneo ga je ka dvoru da mu izvida rane, ali mu je svetac na mestu gde je današnja crkva rekao: „Tu mani i pusti me da umrem“. U znak kajanja zbog nenamernog ubistva Miloš nad njegovim grobom počinje izgradnju crkve.

– Ovo je velika svetinja koja prevazilazi okvire regiona u kojem se nalazimo. Imamo sreću da u ovom manastiru, iako smo u dvadeset prvom veku, čovek stiče utisak da je duboko u srednjem veku – nastavlja Dimitrije.

Na moju tvrdnju da žitelji Golupca i okoline naširoko i već duže vreme od usta do usta prenose priču o vrednim monasima koji posvećeno rade i o tome kako su ih oni vratili na liturgije, otac Dimitrije diplomatski odgovara da u manastiru imaju utisak da nikad ne stignu sve da urade. Upravo ljudi iz ovog kraja od kojih sam čuo za ovu svojevrsnu monašku misiju pozvali su me da navratim u Tumane i lično se u sve uverim. Moj domaćin Jovan Kocmanović, profesor istorije i turistički vodič iz Golupca imao je samo reči hvale, a sve ovo o čemu pišem potvrdio je i Dragoslav Jović iz sela Dvorište, kojeg sam zatekao u trpezariji manastira.

– Nigde nisam sreo narod koji je na tako divan način privržen crkvi i koji ulaže svu svoju snagu i dobru volju da unapredi svetinju. Oni manastir doživljavaju kao svoj dom. To je važno naglasiti jer je naišlo vreme otuđenja u kojem ljudi neće da pomognu ni svojim najbližima, a kamoli da se odreknu nečega radi jednog manastira. I sve što ovde vidite, a da je obnovljeno za dve godine i nešto jače, predstavlja trud naroda ovog kraja i šire, koji održavajući ovu svetinju nastavlja tamo gde su naši slavni preci stali. Ovo nećete naći svuda u Srbiji. Šta god da zatražite od njih, dobijete netremnice u po dana i u po noći – priča mi.

Posle svete liturgije nedeljom i praznicima narod iz manastirske crkve svrati u konak na skromno posluženje, da popije kafu, sok i da sa bratstvom manastira provede nekoliko sati u duhovnim razgovorima.

– To je ljudima postalo interesantno i dolaze u sve većem broju. Naša trpezarija i gostoprimnica bivaju male da prime toliko ljudi. Ipak, mi u tome ne vidimo ništa spektakularno, naša je dužnost da svetinju održavamo, čuvamo i unapređujemo, a narod verovatno vidi da mi to sa ljubavlju radimo. Mošti Svetog Zosima pomogle su mnogima i imamo brojna svedočanstva u manastiru o čudima koje je učinio ljudima. Neke je iscelio, nekima je pomogao u životnim okolnostima, ljudi iz blagodarnosti ponovo dolaze da mu se poklone, iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Rumunije, Rusije, Grčke… Čudesna priča o manastiru duboko se utkala u svest našeg pravoslavnog naroda i podseća ljude na našu slavnu i drevnu istoriju.

Na kilometar od manastira, duboko u šumi, okružena stoletnim stablima, u liticama stena nalazi se, od 14. veka do danas ljudskom rukom netaknuta isposnica u kojoj je živeo i molio se Sveti Zosim Tumanski. Manastirsko bratstvo zajedno sa narodom pokrenulo je veliku akciju obnove ovog duhovnog spomenika.

– Narod odlazi gore moleći se Svetom Zosimu, tražeći božji blagoslov i utehu i odnoseći čudotvornu lekovitu vodu iz te isposnice. Želimo da je obnovimo i da joj vratimo namenu boloslužbenog prostora. Pored je kuća za monaha, koju je takođe potrebno urediti, tako da ovim putem pozivam ljude dobre volje da doprinesu spasenju svome, svoje duše i svojih bližnjih i da nam pomognu u obnovi tog prvorazrednog duhovnog blaga – poručuje iguman Dimitrije.

Pitao sam ga i da li je ovo jedno od najmlađih monaških bratstava u Srbiji?

– Ja to ne mogu da kažem, jer ima mnogo velikih manastira. U Eparhiji braničevskoj je jedno od najbrojnijih i verovatno jedno od najmlađih, kada je o starosti monaha reč. U poslednje vreme slabo ima kandidata i monaštvo nije tako razvijeno kao ranije. Mladi ljudi se teško odlučuju na život koji sa sobom nosi odgovornost i žrtvu. Svi mi smo iz udobnosti porodičnih domova došli ovde i počeli novi život. Ljudi su danas postali mnogo upućeni na sebe i zaboravljaju da je Bog čoveku namenio život u zajednici. U manastiru imamo zajednicu, drugačiju od ljudi u svetu koji žive bračnim životom, ali i jedna i druga su usmerene ka slavi božjoj i spasenju svih nas. Poenta je da čovek, šta god da odabere, u tome bude do kraja temeljan, a Gospod će mu svakako pomoći – rekao je Dimitrije i mojim čitaocima poslao božićnu poruku.

– Pred nama su dani radosnog hrišćanskog praznika, rođenja gospoda našeg Isusa Hrista. Poruka svima nama je da se ujedinimo u veri i ljubavi. Mir i radost koju ćemo poneti našim svedočenjem stići će do svih ljudi dobre volje, u svetu će biti manje mržnje i ratova, a ljudi će pokušati da žive u radosti bratskog poštenja. Uz više ljubavi i tolerancije bićemo bogougodni i prijatni bližnjima svojima. Mir Božji! Hristos se rodi!

Prilog TV prva o manastiru Tumane i monasima pogledajte OVDE.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: Nenad Blagojević, arhiva manastira Tumane]