Dobro došli u Banju Koviljaču, jedino mesto u Srbiji koje ima SPOMENIK PEČURKAMA

Za moju prvu posetu kraljevskoj banji imao sam svega nekoliko sati. Sasvim dovoljno za kratak obilazak nedavno obnovljenog „Kur-salona“, kratku šetnju u drugom po veličini parku u Srbiji (40 hektara), priču o kraljevskoj porodici Karađorđević koja je ovde često boravila i slikanje kraj jedinstvenog spomenika posvećenog gljivi.

Stigao sam i da vidim unikatnu kolekciju razglednica, pisama, mapa i dopisnih karata iz Banje Koviljače.

A za ono istinsko uživanje, rehabilitaciju i korišćenje prijatnih klimatskih uslova, sumporovite vode i lekovitog blata biće potrebno više dana.

Banja se nalazi blizu reke Drine i planine Gučevo, na nadmorskoj visini od 128 metara.

Ovde su se nekad lečili Iliri, a prvi pisani podaci o njenoj lekovitosti datiraju iz 16. veka.

Od Loznice je udaljena pet kilometara, odakle se automobilom stiže za manje od deset minuta.

Ako ovde dolazite u toku leta, i u vreme turističkih manifestacija, lako ćete naći štand Turističke organizacije grada Loznica i dobiti sve potrebne informacije.

Zbog nedavnog renoviranja i otvaranja poslednjih meseci u žiži javnosti je čuveni „Kur-salon“, dvorac iz 1932. godine koji je napravljen za Kralja Aleksandra I Karađorđevića.

Do drugog svetskog rata ovde su boravili Karađorđevići, pa ne čudi dodatni naziv „kraljevska banja”.

Unutra su sale „Kralj Petar”, „Aleksandar Karađorđević”, bar „Karađorđe” kao i saloni „Knjeginja Zorka”, „Kraljica Marija”, „Njegoš“ i „Ivo Andrić”. Arhitektonski stil je po uzoru na bečki „kur-salon”, sa razlikom što je ovaj u banji bio napravljen za zabavu, a ne za lečenje.

U prizemlju i na prvom spratu postavljene su slike poznatog slikara Draga Simića, portreti članova dinastije Karađorđević, a reportažu u kojoj je i razgovor sa njim pronađite OVDE. „Kur-salon“ je poznat i po tome što su u njemu svoje filmove snimali reditelji Emir Kusturica i Zdravko Šotra.

Ukoliko odlučite da ovde obeležite drage trenutke i proslavite vaše slavlje, svečanih meniji koštaju od 3.600 do 4.800 dinara po osobi.

Nedaleko od parka nalazi se neobičan spomenik, tačnije jedini ove vrste u Srbiji koji je posvećen gljivama. Na njemu piše „Najčudnijim bićima na planeti bez kojih svet ne bi mogao da postoji“, a podignut je u čast Ljubomira Vuksanovića Barlea.

Tu nas je sačekala Dragica Zarić koja nam je ispričala da je ovo gljivarsko udruženje, koje nosi ime Ljubomira Vuksanovića, osnovano pre više od dve decenije i da im je glavna aktivnost učenje, odnosno edukacija ljudi iz okruženja na temu poznavanja gljiva, kako bi se smanjili smrtni ishodi prilikom konzumiranja i neprepoznavanja otrovnih vrsta.    

„Mi smo ovde okruženi planinama i šumama tako da je prirodno da imamo dosta gljiva.“

– Svake godine, drugog vikenda u oktobru organizujemo našu manifestaciju Izložba gljiva, koja je izuzetno posećena i gde skoro uvek imamo najveći broj vrsta determinisanih vrsta gljiva. Rasporedimo se na više destinacija, sa vodičima koji odlično poznaju gljive, stručnjacima iz oblasti mikologije i tada krećemo na teren. Jedne godine smo imali 305 determinisanih vrsta – rekla je Dragica za Priče sa dušom i dodala da u okolini Banje Koviljače najčešće rastu lisičarke, vrganji i smrčci.

– Gljive su krenule ovih dana, a ja sam pre neki dan sa unucima našla jedno kilogram smrčaka. Kad su videli moju sliku na fejsbuku, prijatelji su mi rekli da sam ih prva našla u Srbiji ove godine.

Banja Koviljača je jedino mesto u Srbiji koje ima spomenik gljivi, u koji je utkana ljubav članova gljivarskog udruženja kako prema tim „najčudnijim bićima na planeti“ tako i prema predsedniku i osnivaču Ljubomiru Vuksanoviću Barleu, u čiju čast je podignut spomenik.  

Nakon kratke kafe-paze, upućujemo se ka domu gospodina Brana Stjepanovića, vrsnog kolekcionara i vlasnika najveće privatne kolekcije pisama, razglednica, dopisnih karata, novinskih članaka i mapa o Banji Koviljači.

Na početku razgovora za Priče sa dušom poručuje nam da „istoriju čovek kroz prošlost živi, a okrenut je budućnosti“ i dodaje da je jedan deo kolekcije na obradi u muzeju. „Ići napred, a nemati ono iza, to je jedna praznina“, priča nam i objašnjava da se u kolekciji koju poseduje, između ostalog, prepliću motivi Smrdan banje (nekadašnji naziv Banje Koviljače), Gučeva, Drine, i, naravno, Banje Koviljače.

Stjepanović je svoju kolekciju podelio u tri razdoblja: period do Prvog svetskog rata, period između dva rata i period od Drugog svetskog rata do osamdesetih godina prošlog veka.

Počeo je da ih skuplja kada mu je bilo 17 godina, u vreme u kojem nije bilo interneta i kada nije mogao tako lako da dođe do materijala kao danas.

Kolekcionarstvo je takva pasija da se, kako kaže, uvek „lomi“ između cipela koje treba da kupi ili nekog predmeta ili dokumenta za privatnu arhivu.

– Kada je posmatrate, razglednica može da vam kaže deset puta više nego fotografija. One su pune detalja, a posebni su ta radost i trenutak kad dođe pod ruke. Detalji na njima govore mnogo, pa ono što je na prvi pogled nebitno i malo, otvara neke druge puteve – rekao je Brano i pokazao nam razglednice sa markicama, i one bez njih.  

Ulazimo u njegov vremeplov, listamo kolekciju, iako to nije po bontonu, čitamo i sadržaj razglednica i vidimo poruku jednog austrougarskog oficira koji javlja jednoj gospođi da se pristojno smestio. Tu je i jedna druga razglednica koja je putovala tokom Gučevske bitke… Dok jedne svedoče o životu na Drini, druge govore o narodnim nošnjama iz prošlog veka.

Naš sagovornik ima i suvenire koji su obeležili period razvoja banje, kao i kovani novac i medalje (vojno znamenje).

Vremena je malo, a dragocenih dokumenata pregršt, pa pred polazak pitamo Brana da nam kaže šta je bio njegov motiv da sve ovo sakuplja decenijama.

On nam je kratko i ponosno odgovorio: „Ja sam samo lokal patriota“.

Prvi deo putopisa koji je nastao u Loznici pročitajte OVDE.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i slika i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta. Tekst nije dozvoljeno preneti u štampani medij)