U svom apartmanu u Marselju novinar Étienne Ronserail spremao je tekst za novine Paris-Soir povodom gostovanja jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića na jugu Francuske. Diplomatska poseta planirana je za prvu polovinu oktobra 1934. godine, a kralj je u Marselj, najveću francusku luku stigao 9. oktobra.
Naslov koji je planirao da stavi u svoj članak bio je „Predivan praznik francusko-jugoslovenskog prijateljstva“. Međutim, pre nego što je pozvao redakciju u Parizu, začuo je pucnjeve u glavnoj ulici, koju je mogao da vidi sa prozora.
Automobil kralja Aleksandra i francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua nije se najbolje video od dima. Atentat koji se upravo desio uplašio je Marseljane, a Étienne je promenio naslov. Srećom, telefon mu je bio pored prozora, pa je kolegama iz prestonice mogao uživo da diktira sve šta se dešava.
Kroz nekoliko sati, devetog oktobra predveče 1934. u Parizu je već odštampano specijalno izdanje dnevnih novina koje su na ulice glavnog grada Francuske stigle pre nego što je francuska vlada zvanično informisala svoje građane o drami u Marselju!
Marta 2017. uputio sam se ka jugu Francuske sa željom da pronađem spomenik posvećen kralju Aleksandru i francuskom ministru Bartuu. Kao turistički vodič sa frankofonim turistima često obilazim Oplenac, pričam o Karađorđevićima, a atentat u Marselju neizostavna mi je tema. „Zašto ne saznati još nešto novo?“, upitah se pre polaska na put.
Po dolasku u ovaj predivan grad imao sam sastanak u Turističkoj organizaciji, gde sam, kao novinar, dobio osnovne podatke. Obilazeći Muzej istorije pre toga, zapazio sam posmrtne maske ova dva državnika i tek nekoliko informacija o ovom događaju.
Pitao sam gde mogu saznati nešto više i ljubazne kustoskinje uputile su me u arhiv, gde sam proveo jedno popodne istražujući i čitajući knjige na francuskom jeziku koje svedoče o atentatu.
Znanje francuskog jezika mi je ovom prilikom, kao i mnogo puta do sada, mnogo pomoglo.
Obilazim spomenik u centru grada koji je pun simbola Francuske i Jugoslavije. Na jednoj strani je žena koja predstavlja Francuskinju, a na drugoj Jugoslovenka. Uklesane su poruke mira, portreti dva ubijena državnika. Uklesana su imena Beograda, Zagreba i Ljubljane, kao i nazivi i slike pastira, Svetog Jovana, prelje, porodice, Morihova, manastira Nagoričane kao obeležja Jugoslavije, i muzika, sport, nauka, porodica, žetva, radnici, sloboda, jednakost i bratstvo kao simboli Francuske.
Fotografišem se i nastavljam do mesta na kojem je bio atentat. Pločica svedoči o nemilom događaju kojeg se prisećam u arhivu.
Nastavljam da čitam o novinarima koji su tog 9. oktobra radili svoj zadatak. Pored već pomenutog dopisnika, sledeći lik koji priča svoju priču je mladi fotograf Honoré Geoffroy.
Na Keju Belgijanaca, odnosno pristaništu, izmešan sa zvaničnicima i vojnicima, nosio je svoj foto-aparat marke Gaumont 9/12 da bi napravio prvu fotografiju kralja, u trenutku kada bude kročio na teritoriju Francuske.
Fotografu su 22 godine i tek nekoliko meseci radi u novinama Radical. Tog jutra, šef mu je rekao da će pokrivati iskrcavanje do ulice Saint Ferréol, dok će njegove kolege Raphael i Joseph raditi nastavak ceremonije.
Kako bi bio siguran da ništa neće propustiti, Honoré je stigao pola sata ranije pre dogovorenog vremena. Dok je čekao, išao je od grupe do grupe vojnika da bi saznao nešto novo.
Razgovara sa inspektorom za javni red i mir, a u tom trenutku jedan policajac iznenada stiže zadihan. U svom tom uzbuđenju zaboravlja na novinara i kao iz toga govori kolegi:
„Tražili smo ih svuda, nigde ih nismo našli! Sprema se jedan atentat!“
Čuvari reda nisu bili raspoređeni onako kako bi trebalo. S jedne strane, sa 1.500 ljudi, više grupa pešadije i konjice i 200 inspektora u civilu, imali su osećaj da ništa ne može biti pokušano protiv kralja. Delovalo je da su sve policijske snage izuzetno spremne i da bi mogle efikasno da štite, ali stvarnost je bila drugačija – policajci su bili svuda, osim kraj kralja.
Marseljski činovnici sa gradonačelnikom, doktorom Ribotom, došli su da pozdrave Aleksandra, zabrinuti o glasinama o mogućem atentatu koje su kružile gradom. Bilo je i onih koji nisu smatrali ovu posetu važnom i koji nisu želeli da ovom skupu daju regionalni karakter.
„Šta bismo mogli da uradimo?“ – upitao je doktor Ribot svoje asistente.
„Već smo upozorili odgovorne da je kralj u opasnosti. Ne preostaje nam ništa drugo nego da se nadamo da su naši strahovi neosnovani.“
Gradonačelnik i gradski savetnik bili su pozvani, dočekali su kralja, ali nisu učestvovali u svečanoj povorci. Otišli su do Spomenika preminulima na istoku, u Corniche, gde je Aleksandar trebalo da ostavi jedan venac.
Brod je uplovio i kralj je brzim korakom krenuo ka gospodinu Bartuu koji mu je ljubazno pružio ruku.
„Srećan sam jer sam u Francuskoj“, rekao je Karađorđević i pogledao u zlatni okrugli binokl francuskog ministra, isti kao njegov.
Okupljeni ljudi su oduševljeno aplaudirali i mahali zastavama.
„Živela Jugoslavija, živeo Aleksandar“ – uzvikivali su Francuzi.
Kralj se osmehivao, prišao crnom automobilu marke Delage u koji je trebalo da sedne kraj Bartua i starog prijatelja, generala Žorža. Oklevao je na trenutak, sagnuo se prema svom ministru inostranih poslova gospodinu Bogoljubu Jevtiću i šapnuo mu na uvo.
„Ovaj auto je skroz otvoren? Ostavlja lep prostor onome ko bi želeo da me ubije“.
Jevtić je video da su čuvari reda veoma raštrkani. Ali, šta je mogao da uradi? Uprkos strahovima, rešio je da ide napred. Znao je da je Aleksandar čovek koji se ne povlači, a čim je seo na zadnje desno sedište, osmeh mu se vratio na usne.
Novinar Geoffroy u tom trenutku je bukvalno odmah do njega i pravi nekoliko fotografija dok se kralj penje u vozilo. Trudeći se da, iako pomalo nervozan, zabeleži sve detalje ceremonije, nije uspeo da ne misli na ono što je prethodno čuo od policajca. Pomalo ga je hvatala i anksioznost da će, ukoliko kralj bude ubijen u njegovom okruženju, možda baš on imati te senzacionalne fotografije koje će mu odrediti buduću karijeru.
Povorka se na kratko zaustavila radi regrupisanja ispred čuvenog restorana Basso, čiji je šef kuhinje diljem Francuske poznat kao „kralj bujabesa“ (čuvenog jela iz ovog kraja).
Na čelu kolone bio je automobil glavnog kontrolora Sisterona, zatim 18 konjanika, pa kraljevski auto. Kralj Aleksandar sedi desno, Bartu je pored njega, a general Žorž ispred njih dvojice, na strapontinu. Šofer je Paul Foissac, nosi sivu bluzu, a pored njega je radnik opštine. U narednom automobilu su ministar Jevtić i gospodin Piétri.
Mladi fotograf misli, kao i većina njegovih kolega, da je atentat neizbežan i ne ispušta pogled sa kralja. Razmišlja o tome da li se Aleksandar plaši? Gleda ga. Uzbuđen je, ruke mu drhte, osmeh mu je smrznut, gleda na prozore okolnih zgrada strahom.
„Ovaj čovek je na mukama“, misli u sebi Honoré i trči ispred kola da napravi sledeću fotografiju. Pomera se da napravi što bolji kadar.
Za to vreme sa prozora svog stana, na trgu Place de la Bourse, novinar Etienne Ronserail gleda povorku. Pravi naslovnicu za Paris-Soir, sa kolegom René Barotte i razmišlja da blokira telefonsku liniju i pošalje reportažu „direktno“ s obzirom na to da sve vidi sa prozora.
16.15 je sati. Jedan čovek iznenada se odvaja od gomile, viče „Živeo kralj“ i trči ka kraljevskom automobilu.
„Prokleti fotograf“, mrmlja u sebi šef konjanika, okrećući svog konja unazad. Čovek skače na stepenik automobila, hvata se rukom za vrata, i vadeći revolver iz džepa, puca u kralja i ostale putnike u automobilu.
Aleksandar nema vremena da se brani. Pada krvareći na jastuke na sedištu crnog kupea. General Georges skače i pokušava da razoruža atentatora. Ovaj ga gleda hladno i okrećući se na drugu stranu, cilja pravo u srce.
Šofer Foissac nastavlja da vozi, jednom rukom drži volan, a drugom pokušava da zgrabi ubicu. Ne uspeva. Predaje volan svom kolegi Barthélemy.
Čini se da niko nije u stanju da pobedu ubicu koji visi na vratima kola, drži se desnom rukom i nastavlja da prazni svoje oružje. Atentatora Velička Kerina udaraju, lice mu je krvavo, odeća pocepana, ali je on i dalje na stepeniku automobila.
Ova scena se odvija na četiri metra od novinara koji nema vremena da našteluje svoj objektiv. Pritiska i čuje se „klik“. Slika je zamućena, ali je dovoljno dobra da će svetska štampa mnogo vremena nakon atentata analizirati ovaj izvanredan dokument.
Jedna starija gospođa, razbarušene kose, trči po ulici i viče: „Oni su ga ubili, videla sam ga, videla sam – kralj je mrtav!“.
Jedan od saučesnika atentata, Mijo Kralj stoji ispred restorančića kod Chambre de la Commerce. Okleva. Da li da pomogne Kerinu ili da beži? Srce mu lupa, usta se suše, vidi kako policija bije njegovog prijatelja koji je ubio Aleksandra I Karađorđevića.
„Ubiće ga“, misli u sebi i beži. Ide lagano ka vrhu ulice Canebière, noge ga bole, plaši se da se ne sruši. Stiže na stanicu Aix, seda na sedište, dok oko njega ljudi prepričavaju dramu koja se odigrala u Marselju.
P.S. Moj turistički putopis iz Marselja pronađite OVDE.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)
