Priče sa dušom

Ima 87 GODINA, radi svakog dana i uvek je nasmejana: Olga je simbol Kalemegdana, a ovo je njen recept za SREĆU i dugovečnost

Čak i da ubrzanim korakom idete ka Spomeniku zahvalnosti Francuskoj, žureći da izbegnete gužvu i turističku vrevu na ulazu u Kalemegdanski park, teško da ćete neopaženo proći pored tezge na kojoj gospođa Olga Stanković (87) prodaje suvenire, poštanske markice, stare novčanice, razglednice, šolje i turističke vodiče.

Turisti kažu da ih privlači svojom harizmom, šarmom, simpatičnim dosetkama, prijatnošću, a pre svega energijom kojom pleni u devetoj deceniji života.

Već tri godine, koliko radim kao turistički vodič, redovno svraćam sa francuskim gostima kod nje, a prva rečenica na tečnom francuskom, kada nas ugleda, je: „Je vous aime!“ (Ja vas volim). Zbog neposrednosti i želje za razgovorom sa ljudima koje vidi prvi put u životu, Olga je nedavno bila citirana u poznatim francuskim novinama Le monde, kada je jednom novinaru otkrila detalje iz svog života vezane za Francusku.

Od 1990. godine ona radi ovde, na Kalemegdanu. Za Priče sa dušom u šali kaže da na Novom Beogradu u stvari samo spava, a da živi na Kalemegdanu.

Atrakcija koju Olga ima u ponudi je novčanica od 500 milijardi dinara iz 1993. godine koja je ušla u Ginisovu knjgu rekorda. Priznaje da je manja potražnja za njom otkad je u Zimbabveu tokom inflacije 2009. odštampana jedna nova sa iznosom većim za dve nule.

Dan počinje s radošću, a kada ustane iz kreveta, kuva prvu jutarnju kafu. Zatim ostavi šoljicu da se ocedi i pogleda ima li „gomilice u talogu“, odnosno da li će tog dana biti novca. Ulazi prvo u autobus, pa u tramvaj i već u 7.30 sati otvara svoj štand, pre nego što turisti iz celog sveta ne nagrnu. Obožava tu jutarnju tišinu. U centru Beograda radi do 19.30 i tako svakog dana, bez pauze od 1990. godine, kada je otišla u penziju, do danas.

Iz porodičnog albuma, Olga je prva sleva

– Rođena sam 1931. godine u Beogradu i krštena sam u Crkvi Aleksandra Nevskog na Dorćolu. Do 1941. godine živeli smo na Dorćolu, a onda smo posle bombardovanja pobegli u Zemun. Majka mi je bila Beograđanka, kao i baba i deda, a deda je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Osnovnu školu sam završila u Batajnici, gimnaziju i Trgovačku akademiju u Zemunu, a Višu ekonomsku u Beogradu – priča mi Olga dok turista još nema na vidiku.

– Radila sam u Muzeju šumarstva i lova na Kalemegdanu od 1955. godine, koji je kasnije pripojen Prirodnjačkom muzeju, pa je to bila Galerija Prirodnjačkog muzeja. U penziju sam morala da odem 1990. godine jer sam imala 35 godina staža, ali sam ostala na mom Kalemegdanu. Radila sam i u finansijama, i kao kustos, držala predavanja školskoj deci i najviše im pričala o zbirci koju je princ Pavle dobio od ujaka, ruskog kneza Demidova, što u to vreme nije smelo mnogo da se govori – seća se Olga i dodaje da je pisala pesme i priče za decu, koje je objavljivala u skoro svim jugoslovenskim časopisima, od Kekeca i Poletarca do Jedinstva, kao i da je objavila knjigu priča.

Dodaje i da su prvi turisti devedesetih godina bili Rusi, da su nakon njih počeli da dolaze Japanci, a zatim Nemci, Danci i Holanđani. Poslednjih godina, prema njenim rečima, najviše je Turaka i Kineza.

Njen pult nalazi se između statua Vojislava Ilića i Đure Jakšića

Pitam je da li joj je naporno da radi 12 sati dnevno?

– Ma kakvi. Ja toliko volim Kalemegdan da mi je prva misao kad se probudim kako da stignem ovde. Volim susrete sa ljudima, a da vam priznam, najviše volim pare. To je tako uzbudljivo, daje mi snagu i jako je lekovito za srce (smeh). Volim da trgujem i čim počnem da zarađujem mene to lepo osećanje drži, jer na taj način mogu da pomognem svojoj deci i da im poboljšam kvalitet života. Ne idem ni za kakvim bogatstvom, jer ovde se ne može zaraditi za štednju. Da budem iskrena, ja nikad nisam ni umela da štedim – kaže Olga za Priče sa dušom.

„Mnogo volim Francuze. Imala sam mnogo prijateljica Francuskinja. Oni su izuzetni ljudi i jedini kupuju razglednice.“

Ovoj radoholičarki ni temperatura ne smeta. Ona je u najpoznatijem beogradskom parku i na plus 40, ali i kad udari minus.

– Radim na svim stepenima, mada, primetila sam da jedino ne mogu da izdržim kad je minus 11, tada led prolazi u telo. Leti obavezno nosim šešir da se zaštitim od sunca.

Olga ima sina, ćerku, unučad i jednu praunuku. Retko gde ide dalje od Kalemegdana. Kaže da je putovala mnogo i da je završila sa tim. Živi sa ćerkom i unukom.

– Una je završila za programera, ima još diplomski da da. Govori tri jezika: španski, engleski i francuski. Voli da dođe da mi pomogne, evo baš malo pre me je zvala, završila je sa ispitima, pa će da bude malo ovde preko leta.

Olga se ne druži mnogo sa ljudima, i slabo gleda televizor

Olgin recept za dugovečnost su rad i ljubav prema poslu. Što se hrane tiče, ona jede samo ono što joj prija, a ishrana joj, kako kaže, nikad nije bila na prvom mestu. Zbog toga se često našali sa turistima, pa kad je pitaju kada i gde jede, s obzirom na to da po ceo dan radi, ona odgovori da nije ručala 50 godina.

Sigurna je da ovaj trgovački posao ne može da joj dosadi. Volela bi da joj, kako je rekla za Priče sa dušom, Bog da još barem sedam godina života, pa da zaokruži cifru na 70 godina staža.

„Dok sam radila u muzeju susretala sam se sa izuzetno kulturnim i obrazovanim ljudima, poznatim slikarima, umetnicima, piscima koji su dolazili u Beograd. A onda su silom prilika i zbog njihovih teških situacija došli neki drugi ljudi, donoseći svoj tempo života i svoj način življenja, smatrajući da imaju pravo na mnogo štošta i da mogu da se ponašaju kako hoće. Beograd mi se mnogo promenio…“

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst je autorsko delo i moguće ga je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta. Fotografije je potrebno potpisati onako kako stoji u naznaci „Fotografije“. Tekst nije dozvoljeno preneti u štampani medij)

Da li vam se dopao ovaj tekst?

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.