Priče sa dušom

Kad je CELIJAKIJA stigla u ovu porodicu, oni su joj uzvratili prvom gostionicom BEZ GLUTENA

Siniša se u svojoj 39. godini razboleo, saznao je da ima celijakiju i da više ne sme da jede hranu od pšeničnog, ražanog, ovsenog i ječmenog brašna, kao i ni mnoge bombone, slatkiše, sladolede i sve drugo što može imati tragove glutena u sebi.

Sedam godina je sa suprugom vodio drugačiji način ishrane i života, zajedno su kod kuće mesili hleb od bezglutenskog brašna, nosili parčiće svaki put kad bi krenuli u restoran ili u sklopu užine da bi Siniša nešto prezalogajio. Suočeni sa lošom ponudom bezglutenskih proizvoda u srpskim prodavnicama shvatili su da moraju nešto da urade i da pomognu i sebi i drugima.

– Eksperimentisali smo, pravili hleb koji je u početku bio tvrd kao kamen, usavršavali recepture. A onda smo rešili da omogućimo Siniši i svim obolelima od celijakije da pojedu kvalitetnu hranu i da ne moraju da zaobilaze pekarske proizvode. Napravili smo prvu bezglutensku kuhinjicu u našoj zemlji – sećaju se.

Ivana (43) i Siniša Prostran (45) sada rade u svom lokalu GlutenNo u zgradi Ljubičica u novobeogradskom naselju Belvil, on je glavni kuvar i pica majstor, a ona čavrlja sa mušterijama i bavi se prodajom.

Napustili su firme u kojima su radili i otisnuli se u privatnike. 

– Kao diplomirani ekonomista radila sam u finansijskom sektoru, a Siniša je bio komercijalista. Trenutak popriličnog „pregorevanja“ na poslu bio je idealan za početak novog biznisa. Siniša je prvi napustio firmu, a nakon nekoliko meseci za njim i ja. Krenuli smo sa malim budžetom, kupili smo osnovne mašine za hleb, pica peć i iznajmili lokal i golobradi i goloruki krenuli u sve ovo – objašnjava mi Ivana, dok je Siniša mesio picu za redovnu mušteriju koja ju je naručila telefonom.

Nije lako sprovesti bezglutensku dijetu jer skrivenog glutena ima skoro svuda

Koliko god to rogobatno zvučalo, Sinišina bolest ih je u stvari podstakla da otvore lokal.

Dugo sam tražio reč da opišem njihovu kreativnost pa sam odabrao –  gostionicu. Jer, oni prave hleb, a nisu pekara, imaju i palačinke, a nisu palačinkarnica, tu su i kolačići i mafini, a nisu poslastičarnica, imaju i picu, a nisu picerija.

– Siniša je dobio ozbiljno oboljenje želuca, a nismo znali šta je uzrok tome. Posle godinu dana lečenja na jednoj kontroli je ustanovljeno da je razlog oboljenja nelečena celijakija – seća se Ivana.

Celijakija ili gluten senzitivna enteropatija je trajna nepodnošljivost glutena, belančevine pšenice, ječma i raži. Jedini mogući lek je stroga bezglutenska dijeta. U suprotnom, posledice su brojne. Ivana mi je potanko objasnila:

– Celijakija je bolest tankog creva, a Siniši su to otkrili gastroenterolozi. Čim je prešao na bezglutensku ishranu, u roku od dve godine crevo koje je bilo oštećeno, regenerisalo se. Tada smo počeli kod kuće sami da pravimo hleb i polako da razmišljamo o našoj bezglutenskoj kuhinjici GlutenNo.

– U našim prodavnicama je veoma teško naći bezglutenske proizvode, a čak i kada na njima to piše često nemate garanciju da je sve strogo kontrolisano. Nikad nismo bili sigurni da li na mesu sa roštilja neće biti tragova glutena, ako se ono peklo na istoj plotni na kojoj je prethodno bila, recimo, lepinja. Ovde kod nas sve pravimo sa bezglutenskim brašnom, a naša pica od pirinčanog brašna je prva bezglutenska pica u Srbiji. Sva hrana ima sertifikat, od šunke i sira do ostalih dodataka – priča Siniša za Priče sa dušom, koji je devedesetih godina bio pica majstor i nije ni sanjao da će dve decenije kasnije praviti pice za svoje goste.

– U početku smo bili kao ordinacija, ljudi su dolazili da se raspituju o glutenu, celijakiji… – kažu.

Zahvaljujući glutenu – proteinu iz pšenice testo od takvog brašna bude elastično i mekano, dok je sa pirinčanim brašnom potpuno drugačije. Stoga je proces pravljenja ove pice tri puta duži i teži od obične pice. Probao sam je i preporučujem je! Naručite je telefonom.

Skoro 95 odsto posetilaca su ljudi koji imaju celijakiju ili koji ovde kupuju hleb, mafine, pice, sendviče, palačinke, sokove, pivo i druge proizvode za članove svojih porodica. Ima i onih koji to rade radi zdravlja, koji drže bezglutensku dijetu, ali po Ivaninim rečima, ne previše.

– Koristimo pirinčano brašno, brašno od heljde i prosa i kombinujemo ih zbog nutritivnog balansiranja. Postoje i neka egzotična brašna poput kinoe, tefa i amaranta, ali su izuzetno skupa. Uveli smo i program bez laktoze, jer je celijakija često povezana sa problemom intolerancije na laktozu, pa koristimo, na primer, biljni sir od kokosovog ulja. Čokolada u našim mafinima je takođe licencirana i bezglutenska.

Ivana se seća jedne turistkinje iz Španije koja je ostala gladna u Rumuniji, gde je bila pre Srbije i koja se toliko obradovala bezglutenskim proizvodima, da je od sreće zaplakala ispred radnje…

Taman pošto su otvorili GlutenNo, ispostavilo se da je i njihov stariji sin Matija (9) intolerantan na gluten. Kako naslednici obolelih imaju genetsku predispoziciju, u porodici Prostran svi su prešli na bezglutensku hranu, pa i mlađi sin Filip (3).

– Matiji je skoro dijagnostifikovana celijakija. Radili smo ispitivanje gena, kod Filipa nije aktivna, ali postoji genetska predispozicija. Deca u školi stalno jedu hranu i slatkiše sa glutenom, ali Matija se navikao, čak edukuje svoje drugare. Evo ima tatu koji je zdrav i prav, ima GlutenNo, tako da uz volju i posvećenost lako organizujemo naš život – kaže Ivana.

Više informacija o GlutenNo gostionici pronađite OVDE.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: