Priče sa dušom

Od Donjeg Vakufa do Ksantija, plemenitost bez granica: Kako je Danijela PRONAŠLA svoju drugu PORODICU u Grčkoj

Voz iz Beograda prešao je granicu i 15. decembra ušao u Grčku. Posle višečasovnog putovanja, grupa od dvadesetoro dece sa učiteljicom u pratnji stigla je u Solun, odakle su autobusom produžili do Ksantija. Onoliko koliko je bilo mališana sa Novog Beograda rođenih 1985. godine, toliko je bilo porodica iz ovog gradića koje su ih željno čekale. Ksanti se nalazi na severu Grčke, u oblasti Istočna Makedonija i Trakija, na raskrsnici Evrope i Azije, na oko 200 kilometara od Soluna.

Ta opština pobratimila se sa opštinom Novi Beograd i iz tog novog prijateljstva rodila se ideja da grčke porodice na šest meseci kod njih prime decu iz ratnih područja.  

Sa Sulom u opštini Novi Beograd

Kada je autobus stigao, deca su ušla u restoran jednog hotela gde su ih čekale porodice. Pojavila se Sula, iz kancelarije za odnose sa javnošću opštine Ksanti, velika humanitarka, koja je uz decu bila tokom celog putovanja od Beograda. Poželela je dobrodošlicu na srpskom, i porodicama na grčkom i otpočela prozivanje. Raspoređivanje dece išlo je po numerisanom spisku, redom se čitalo, jedno dete, jedna porodica.

„Petica“ je spojila Ninu i Steljoša Delioridis i njihove sinove Harisa i Sakisa sa Danijelom Glamočak (32), tada desetogodišnjom devojčicom iz Donjeg Vakufa.

Sa Steljošem i Ninom

Prvo čega se Danijela danas seti kada priča o boravku u Grčkoj 1995. i 1996. godine, bio je zagrljaj nove porodice i rečenica gospođe Nine da je oduvek želela da ima ćerku. Haris i Sakis, njena nova braća odmah su se dogovorili da novoj članici porodice omoguće što prijatniji boravak tako što će joj dati zasebnu sobu.

Danijela se seća i zanimljivih anegdota, kada su prvog dana pokušavali da joj ponude koka-kolu, dok je ona razumela da joj spremaju kokice. Pamti miris Ninine domaće kuhinje, i svog omiljenog jela pasticio (kombinacija makarona, mlevenog mesa i sira) i obavezne grčke salate i ručka, svakog dana tačno u 14 sati. Pamti i kinder jaje koje joj je Steljos svakog dana donosio po povratku s posla, kao i obaveznu voćnu užinu koju je pripremao svake večeri! Kao najviša u porodici, rado je brisala prozore, a svi su se radovali kad je ona to radila, jer nisu morali da uzimaju merdevine kako bi dohvatili i gornji deo stakla.

Danijela sa braćom, Sakisom i Harisom

Danijelina prava porodica, majka i brat ostali su u Beogradu, dok je otac još uvek bio u Bosni. Iz okoline Jajca, tačnije iz Donjeg Vakufa izbegli su leta 1995. godine i preselili se kod rođaka u Beograd. Kada je stigao poziv od Grka da ugoste decu na šest meseci kako ne bi trpela posledice rata i nemile događaje, Danijelina mama, Gordana, razmislila je i odlučila da ga prihvati. Objasnila joj gde ide i koliko ostaje i poslala je na jug.

Danijela je po dolasku u Beograd nailazila na prepreke u školi zbog prethodno skraćenog obrazovanja, ali je bila veliki borac i uz majčine savete da treba duplo da uči da bi stigla propušteno i decu koja su imala redovno školovanje, završila je Filološki fakultet i ima dve fakultetske diplome. Diplomirani je filolog grčkog jezika i književnosti i profesor albanskog jezika i književnosti.

– Pune četiri godine bili smo u ratnom području, praktično na prvoj liniji fronta, koja je bila na svega šest kilometara od nas. Dok smo sedeli u skloništu po nekoliko vezanih dana, kroz glavu su mi prolazile misli kako bi bilo lepo da neko bar na kratko uzme našu decu i skloni ih iz tog pakla. I eto, moja razmišljanja su se ostvarila čim smo stigli u Beograd. Iz Crvenog krsta stigao je poziv od dobrih ljudi i moja Danijela je otišla u Grčku. Odluka nije nimalo bila laka, ali bila je to ozbiljna organizacija, ispred koje je stajao tada i sam presednik opštine Novi Beograd. Tokom nekoliko sastanaka sa nama su razgovarali i humanitarci i pedagozi, na osnovu čega sam, u dogovoru sa suprugom i Danijelom odlučila da je pošaljem. Znala sam da će joj biti bolje. U Beogradu su počele druge negativne stvari da se dešavaju. Reč „izbeglica“ tada je nosila veliki teret, koji jedno dete nije trebalo da proživljava – seća se Gordana.

Po dolasku u kuću plemenite grčke porodice Delioridis, Danijela je počela da se upoznaje sa njima, da uči grčki jezik i da prihvata navike naroda ove prijateljske zemlje. Priča mi da je to jedna skromna, radna i vesela porodica, puna ljubavi i želje da joj pomogne.

– Ni u jednom segmentu života nisam bila izopštena. Ako bi Sakis, recimo, nešto zabrljao, sve troje smo bili postrojeni i odgovarali zajedno pred roditeljima. Kako je bilo sa kritikama, tako je bilo sa pohvalama. Kad bismo otišli na svadbu kod njihovih rođaka, Nina me je predstavljala kao ćerku. Gosti su se čudili i pitali kad je uopšte rodila treće dete i kako sam tako brzo porasla, a Nina se šalila da kod njih u porodici sve ide tako brzo. Nisu me odvajali, sve su uvek radili sa srcem – seća se za Priče sa dušom.

Proslava rođendana u Grčkoj

Prvih mesec dana Danijela je učila grčke reči i nije išla u školu, a nakon toga sva srpska deca imala su organizovanu redovnu nastavu sa učiteljicom i udžbenicima iz Srbije u učionici koju je obezbedila opština. Sa roditeljima iz Srbije čula se jednom nedeljno preko fiksnog telefona, jer u to vreme nije bilo mobilnih. Razgovori sa inostranstvom bili su skupi, a ni ona ni roditelji nisu želeli njenu grčku porodicu da izlažu dodatnim troškovima, jer su joj pored neograničene ljubavi, sve drugo obezbedili. Danijela napominje da je kod njih otišla samo sa ručnim prtljagom.

Sa Ninom, prvih dana u Ksantiju

Nina je držala prodavnicu tekstila, a Steljoš je radio kao mesar u velikoj fabrici. Nina me je svakog dana nekoliko minuta pre 14 sati pozivala na ručak iz kuhinje. Imala je njihov grčki naglasak, pa je „Danijeelaa“ u njenom izvođenju, odnosno vikanju, zvučalo baš simpatično. Ne mogu vam opisati koliko su se obradovali kada sam jednog dana, nakon mnogo „Da“ na srpskom u jednom trenutku odgovorila sa „Ne“, što na grčkom znači „Da“. Velika je to bila radost za celu porodicu jer je, kako su rekli, „Danijela progovorila grčki“. Vrhunac prijateljstva sa sinovima Sakisom i Harisom bio je dan kada su mi jednog jutra dali daljinski da ja biram programe!

Druženje na selu, Danijela i Nina

Danijelini drugi roditelji danas žive u Grčkoj, preselili su se u selo kraj Ksantija, u penziji su i gaje paradajz, paprike i pamuk na plantažama. Jedan brat se oženio i ima dvoje dece, drugi je još uvek momak.

Moja sagovornica se seća da je rastanak leta 1996. bio izuzetno težak, toliko da neka deca nisu htela da uđu u autobus za Solun. Umesto šest meseci, na inicijativu porodica, a u saradnji sa opštinama, doneta je odluka da se boravak produži za još mesec dana.

Po povratku u Beograd, ostali su u kontaktu, a Danijela od 1996. godine je skoro svaki zimski i letnji raspust provodila u Ksantiju. Njena grčka porodica bila je u Beogradu 1997. godine. Kaže da joj se prijatelji i danas čude jer retko ide turistički u Grčku, već uvek da vidi svoju grčku rodbinu.

Sa Sulom, velikom humanitarkom iz Grčke

– Za vreme bombardovanja 1999. mnogo su se brinuli, čak je Sula, koju smo svi mnogo zavoleli i koja se mnogo trudila da boravak tamo bude što lepši, došla u Beograd i donela nam pakete pomoći. Svima nam je mnogo značilo što je jedna osoba zbog nas prešla toliki put da nas sve vidi, donese poklone, i grčkim porodicama prenese naše stanje – priča Danijela.

Za Grke je krštenje veliki dan i velika čast, pa su za svako dete iz grupe proverili da li je kršteno u crkvi. Čak sedmoro od njih 20 kršteno je u Grčkoj.

– Pošto sam kao mala obavila sveti čin, još tada dogovorila sam se sa Harisom i Sakisom da se jednog dana okumimo i krstimo našu decu – seća se moja sagovornica.

Tako je i bilo. Posle skoro 20 godina, Danijela je ponovo došla u malu crkvu, u selo u koje je kao devojčica rado odlazila sa Ninom i njenim roditeljima, a Danijelinim babom i dedom, kako ih ona zove. Ovog puta stigla je sa svojom porodicom iz Beograda, suprugom i jedanaestomesečnim sinom Konstantinom.

Došao je taj trenutak, najveća čast za kumove, da se on krsti u grčkoj pravoslavnoj crkvi.

– Mlađi brat Sakis kršteni je kum našem detetu. Sin je tamo dobio ime Konstantinos, a kod nas je ubeleženo Konstantin. U Grčkoj se krštenje priprema po šest meseci, kao svadba u Srbiji, ali ja sam taj proces ubrzala. Došla sam u sredu i sve organizovala do vikenda. Poenta mi je bila da akcenat bude na našem kumstvu i prijateljstvu, a ne na hrani, piću i slavlju. Posle krštenja seli smo u obližnji restoran, lokalno mesto sa ventilatorom na plafonu kao iz filmova, i ručali. Oni koji me slabo poznaju su se čudili što sam baš tako uradila, a ljudi koji me znaju u dušu bili su svesni zašto sve to baš tako radim – iskreno će Danijela.

Ovom Pričom sa dušom Danijela, koja danas sa majkom uspešno vodi svoju poslastičarnicu u Beogradu, želela je da se podseti emotivno neprocenjivih trenutaka provedenih u Grčkoj i da ukaže, po ko zna koji put, zahvalnost porodici Delioridis i grčkom narodu.

Pre 22 godine o putovanju srpske dece u Ksanti pisale su i srpska i grčka štampa.

Iako se danas, nažalost, o tome ne govori mnogo u medijima, sve priče poput Danijeline i ovakvi događaji sa dušom, prijateljstva koja traju decenijama i duh Balkana utkani su u srca njihovih aktera.

Od Donjeg Vakufa do Ksantija, i dalje, plemenitost i ljubav ne znaju za granice.

Zbog neomogućenog školovanja tokom ratnog stanja, prve tri godine osnovne škole Danijela je išla svega nekoliko meseci. Briga njene majke bila je velika zbog propuštenog gradiva i trudila se uz pomoć školskih knjiga bar malo nadoknadi propušteno. Zbog ograničenog kretanja, i viška vremena Gordana je Danijelu učila ručnim radovima. Govorila je da je lepo i dobro znati svašta raditi i da ako joj nešto od toga ne bude hrana, biće joj dika. Hobi su joj pletenje, šivenje, heklanje, vez. Ona veze ikone perlicama, pravi kolače i vrlo interesantne poslastice. Jedan hobi je pretočila u posao i sa mamom otvorila slatku radionicu neobičnih poslastica Slatka strast na Novom Beogradu.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst je autorsko delo i moguće ga je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta. Fotografije je potrebno potpisati onako kako stoji u naznaci „Fotografije“)

Fotografije: sve slike su iz privatne arhive, osim fotografije iz poslastičarnice (Nenad Blagojević)

komentariNapišite komentar

Da li vam se dopao ovaj tekst?