Budući da sam u Trebinje došao potkovan informacijom da se tamo nigde ne žuri, da sve ide polako (čak se i hostel o kojem sam pisao tako zove) i da se Trebinjci od 14 do 17 sati odmaraju uživajući u svojevrsnoj hercegovačkoj siesti, moram priznati da me je poznata blogerka i turistički vodič Jelena P. Kovačević (32) ubacila u „petu brzinu“ sa brojnim zanimljivim informacijama. Osim što je profesorka geografije i što upoznaje domaće i inostrane turiste sa trebinjskim pričama, odnedavno je i novinarka mesečnika Glas Trebinja, pa posla ima na pretek. Zato smo prešli sa reči na dela i turu i intervju uradili dok je bila na pauzi za ručak.
Šetnju smo počeli tamo gde u Trebinju sve počinje i sve se završava – pod platanima. Šesnaest stabala posađeno je za vreme austrougarske vlasti koja je po završetku turske okupacije, nakon Berlinskog kongresa, stigla u ovaj hercegovački grad. U centru su zatekli tursko groblje, iselili ga i na tom mestu posadili platane, u čijoj „debeloj“ hladovini danas uživaju Trebinjci i brojni gosti.
I Momo Kapor, poreklom iz hercegovačkog sela Mirilovići, napisao je da se kad se dete rodi u Trebinju to se prvo sazna pod platanima. Tu prolaze i svadbene povorke, kada svatovi i mlada bacaju bombone, ljudi uvek ima na pretek, zbog čega mi Jelena otkriva njenu internu šalu da je to trebinjski Vimbldon.
– Trebinjci više gledaju sa strane nego što razgovaraju. Ulica je pozornica, tu se odvija život, a da bismo propratili sva dešavanja, potrebno je stalno gledati levo – desno, kao na teniskom meču – zasmejava me.
Prolazimo pored verskih objekata koji odražavaju suživot u Trebinju. Prva je nezavršena rimokatolička katedrala Rođenja blažene djeve Marije, Osman pašina džamija je u Starom gradu, a iza nas u parku ostaje pravoslavna Saborna crkva Preobraženja Gospodnjeg.
– Većina Trebinjaca ne koristi svakodnevno zvanični naziv ovog trga – Trg slobode, jer nam je lakše da kažemo „vidimo se na pijaci“. Sve što ima da se kupi ovde, mi ne pazarimo u hipermarketima. Nakon kupovine voća, povrća i sira škripavca, skrećemo ka delu sa cvećem i čajevima, a onda stižemo do registrovanih pčelara i prodavaca duvana – priča Jelena, koja je i sama deo četvrte generacije pčelarske porodice Kovačević koja poseduje oko 200 košnica.
Spomenik na Trgu slobode, najmlađi spomenik koji je pesnik Jovan Dučić poklonio gradu 1938. godine, poslednji put kada je ovde bio, posvećen je ljudima koji su dali život za Trebinje: sa jedne strane spominju se 77 momaka i dve devojke koji su obešeni na ovom mestu kada je Gavrilo Princip ubio Franca Ferdinanda u Sarajevu, a sa druge strane, vojnici koji su oslobodili Trebinje u Prvom svetskom ratu.
Svako malo neko nas prekida ne bi li pozdravio Jelenu. Svraćamo do Dražena Milića, poznatog trebinjskog slikara i vajara, koji ima suvenirnicu u tunelu, na ulazu u Stari grad. Do 1934. godine ispred tunela je postojao pokretni most, preko hendeka kojim je tekao jedan rukavac reke Trebišnjice, što je dodatno ulepšavalo ovaj deo grada iz ranog 18. veka.
– Trg Travunije u starom gradu je jedini koji nema česmu. U blizini je Muzej Hercegovine osnovan 1952. godine u zgradi nekadašnje austrougarske kasarne, a ispred nas je džamija Osman paše Resulbegovića, nekada najimućnije islamske porodice. Osman paša ju je sazidao 1726. godine, sa minaretom od 16 metara. Nekoliko stotina metara odavde je Sultanova džamija iz 1719. godine sa minaretom od svega 6 metara. Kada je sultan Ahmed drugi saznao da je neko napravio džamiju veću i lepšu od njegove, mnogo se naljutio, pozvao Osman pašu u Istanbul i otkinuo mu glavu. To je bilo za nauk bosansko – hercegovačkoj raji da niko ne sme imati ništa lepše i veće od sultana – priča mi Jelena.
Pre nego što smo skrenuli ka Anđelkinoj kapiji, nezaobilaznom stajalištu na kojem je snimana serija Ranjeni orao, Jelena mi priča o svom obrazovanju i interesovanjima.
– U Hercegovini se mnogo pažnje posvećuje obrazovanju. Odvajkada je to glavni adut u ovoj maloj sredini, zato roditelji rade mnogo da bi školovali svoju decu. Diplomirala sam na Filozofskom fakultetu u Nikšiću na odseku Geografija, a pošto nisam imala posao, obrazovanje sam nastavila na Fakultetu za turizam i hotelijerstvo u Kotoru, na odseku Verski turizam. Bavim se perspektivama razvoja verskog turizma u istočnoj Hercegovini i pišem naučne radove. Poslednja tri meseca sam deo redakcije časopisa Glas Trebinja, a imam i dosta privatnih aktivnosti i hobija. Obožavam putovanja, fotografiju, skupljam značke, slažem puzzle od 5.000 komada, volim kafanu i druženje, ali ne i alkohol.
Anželika, Anđelika… Dok pokušavaju da ubodu reč i jedva izgovaraju ime lika iz poznatog romana i TV serije, Jelena turistima čita misli i vodi ih na jedno od najtraženijih mesta u Trebinju poslednjih godina.
– Domaći gosti uveliko znaju sve o seriji, a stranci su čuli za nju, pa žele da vide Anđelkinu kapiju. Malo se razočaraju kad ugledaju katanac, a pogotovo kad im kažem da ni Anđelka (Sloboda Mićalović), a ni ja nikada nismo prošle do dvorišta i da je kuća koju su gledali u seriji, u stvari, u Beogradu. Odmah pored su i najuža ulica u Trebinju kojom u seriji Nataša Ninković vozi automobil, zatim prozor sa kojeg je pokojni Marinko Madžgalj gledao u Anđelku, kao i Safetov dućan metražne robe, odnosno današnja suvenirnica Ćiro.
Jelena mi pokazuje i kameni polukrug, sa ostacima slova crvene boje. Neko od Trebinjaca se našalio i napisao „Kapija Monike Beluči“, odmah do Anđelkine kapije. To ne čudi jer je poznata italijanska glumica i model povodom snimanja filma reditelja Emira Kusturice boravila u Trebinju tokom dve i po godine, ostavivši divan utisak na lokalno stanovništvo.
– Ona je izuzetno jednostavna i opuštena žena. Dok su se njena deca igrala kraj spomenika, ona je sedela u bašti pod platanima i neretko svraćala na pijacu. Obezbeđenje nismo ni videli, svi imaju samo reči hvale za nju.
Jelenin omiljeni spomenik, ujedno najmanji i najpoštovaniji je spomenik Jeleni Anžujskoj, takođe poklon Jovana Dučića. Iako poznata kao velika ktitorka i zadužbinarka pravoslavnih crkava i manastira u Albaniji, Crnoj Gori i u Dalmaciji, u Trebinju je imala dvor u kojem je provodila blage mediteranske zime, a ostala je legenda da je mnogo pomagala ovdašnji narod.
– Na Trgu pjesnika je spomenik Jovanu Dučiću iz 1999. godine, koji je gradu poklonila Drinka Radovanović, somborska vajarka. Isti ovakav nalazi se ispred Učiteljskog fakulteta u Somboru gde je Dučić učio. U testamentu je Dučić zahtevao da na njegovom grobu piše „Jovan Dučić pesnik“ jer je on pisao na ekavici, a onda je taj isti naziv iskorišten za njegov spomenik. Nema godine rođenja i smrti pošto je Dučić krio godine. Čaršija kaže da je to radio zbog žena, a zvanična istorija da ne bi služio vojsku. Naspram njega je spomenik njegovog idola Petra II Petrovića Njegoša, vladike crnogorskog i pesnika. Urbana legenda kaže da Trebinjci od dva do pet popodne spavaju i da je grad tada potpuno prazan i da su u to vreme jedino budni Dučić i Njegoš i da jedan drugom recituju stihove.
Turu čijem sam delu prisustvovao Jelena je sama osmislila, kako kaže, „kopajući“ po arhivima, muzejima i bibliotekama. Priča mi da turistima napravi osnovni istorijski presek, a da je usmerena ka zanimljivostima, interesantnim činjenicama i svemu onome što opisuje duh Hercegovine i svakodnevnicu njenog naroda. Oni koji nemaju priliku da je čuju uživo, redovno prate Jelenine tekstove na blogu Jelena P. Kovačević.
– Za porodicu i prijatelje postala sam blogerka još u osnovnoj školi. Mnogo sam ih nervirala raznim pismenim zadacima i porukama. Čak sam i na fakultetu ubedila drugarice da treba da pišemo pisma jedne drugima, umesto da komuniciramo mobilnim telefonima. Od tih pisama će uskoro nastati jedna knjiga. Ono što su kod tebe Priče sa dušom, kod mene je duša Hercegovine. Pišem onako kako jeste, i zbog toga nailazim i na oprečne komentare. Pišem o tetrisu, kariću, priganicama, udaji u tridesetim godinama, o ponašanju na pijaci, o prađedovima, o komšinicama koje „vire“ iza zavese, o hercegovačkim retkim prezimenima… Ako nisi znao, kod nas sasvim normalno da se prezivate Parijez, Pištalo, Miš, Sirovina, Peško, Kukavica, Prdavica, Krtolica, Šagovnović, Lažetić, Batinić, Kundačina, Šupljeglav, Vrtirep, Koljivrat, Krivoglav… Volim da pomenem male ljude koji čine ovaj grad.
Jelena dodaje da je imala mnogo prilika da ode i da je odlazila da se usavršava, da radi, ali se uvek vraćala u Trebinje. Bila je student generacije i dobijala sve moguće stipendije, a posle toga šest godina provela na birou. To je nije obeshrabrilo, jer tvrdi da ko hoće da radi, može da zaradi.
– Kvalitet i znanje uvek dođu do izražaja. Možda sporije, ali treba verovati i stalno se usavršavati. U Trebinju još uvek postoje ljudi koji cene znanje. Uvek sam birala društvo. Možda će izgledati nadobudno, ali ako se okružite dobrim, vrednim i ambicioznim ljudima i sami ćete postati takvi. Ježim se sitnih laži i prevara i samo to može da mi pokvari dan. Nekima će možda biti smešno, ali ja i danas živim sa 12 članova familije. Ti, meni najdraži ljudi u mojoj avliji me pokreću, kao i ovo prozirno plavo nebo, blizina mora, miris dunja, bistrina i dobrota hercegovačke duše. Moj mikrokosmos je ovde, tu je moja baza, moj život, tu su mi preci, tu će mi biti i potomci. Jer moja duša ovde najlepše diše – ispričala mi je za Priče sa dušom poznata blogerka, turistički vodič i nadasve inspirativna sagovornica.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)
Do Trebinja sam stigao autobusom prevoznika BS tours (u saradnji sa Ubla tours-om), a odseo sam u novom hotelu Nar u Trebinju, gde sam gostovao kao bloger.
