Ako osluškujete ljude, čućete njihove probleme, a ako ste u mogućnosti da im ponudite rešenje, onda možete krenuti u preduzetničke vode. Vođena ovom rečenicom, a i sama svesna da je, nakon što je njena majka preminula i sahranjena u Makedoniji, ostala daleko od nje u Zagrebu, Elizabeta Planinić (39) došla je na novu, neuobičajenu i prvu ideju tog tipa na ovim prostorima – da otvori firmu koja će se baviti čišćenjem i održavanjem grobnih mesta i spomenika. U intervjuu za Priče sa dušom priseća se da joj je te 2012. godine na pameti bila samo želja da ode na majčin grob, da zna da tamo gori sveća koju joj je namenila i da pored stoji struk cveća.
– Na sreću, grob naše majke uređuju moje sestre, ali ja sam se tada poistovetila sa drugim ljudima koji su udaljeni od grobova svojih najmilijih i nemaju nekoga da to obavi. U isto vreme, njima je neugodno da zamole svoju rodbinu jer smatraju da im je to teret, tako da su oberučke prihvatili mogućnost da nas angažuju za taj posao – priča Elizabeta o poslovnim počecima Čuvara sjećanja.
Još pre nego što sam joj napisao mejl, čitajući tekst na njenom blogu uz koji je bila fotografija na kojoj Elizabeta stoji u dubokom snegu, na jednom groblju, gde je otišla na poziv jedne klijentkinje, intuicija mi je govorila da ova žena radi posao sa srcem i da je sagovornica sa dušom.
– Znate, ja ne polazim od toga da mi se život treba dogoditi i da neko treba da mi reši problem. U svakom procesu bitno mi je da ostanem čovek, da ne povredim nekoga, a to znači da budete prisutni u svakom trenu, u svakoj komunikaciji, u svakom odnosu. Vezano za taj tekst i sliku u snegu, klijentkinja me je iz bolničkog kreveta zamolila da odnesemo cveće i da zapalimo sveću. Šta mislite, kome je bilo teže – meni koja sam mogla da odem kroz tu vejavicu ili njoj koja se lomila bi li mi rekla, koja je bila vezana za bolnički krevet na godišnjicu smrti njene mame? Mislim da je njoj bilo i te kako teže, i ja sam zaista počašćena da sam mogla umiriti njeno srce.
Kada je pokrenula servis za održavanje grobova, ništa slično nije postojalo u Hrvatskoj ni u zemljama u okruženju, pa joj je to bio veliki izazov jer, kako tvrdi, pravi test daje tržište i niko drugi. Novac za marketing nije imala, pa se odvažila i uz pomoć prijateljice napisala PR tekst i poslala ga novinama.
– Ne mogu reći da je odmah bilo interesovanja, ali kako se približavao Dušni dan (Zadušnice, prim. autora) tako je interes medija rastao. To što svake godine poslujemo s porastom dokaz je da je postojala realna potreba za ovom delatnošću.
Elizabeta je raspisala konkurs na koji se prijavilo 800 osoba i sada sa ponosom kaže da pokriva svako groblje i najmanja mesta u Hrvatskoj. Ističe da vera u sebe mora da postoji u poslu, ali da treba računati i na trenutke kada, za razliku od okoline, jedino mi verujemo u sebe, u svoj proizvod ili uslugu.
– To je bitan trenutak, da izaberemo kome ćemo poveriti ideju, jer ključno je shvatiti i prihvatiti da svaki proizvod i usluga nije za svakoga, i to je sasvim u redu. Verujte mi, kada sam otvarala firme, nisam ni sanjala da ću postati Mikro poduzetnica 2015, ali sam sanjala da mi bude omogućeno da radim ono što volim i da to moji klijenti prepoznaju. Sanjala sam i silno htela da mogu da živim od svojih strasti, sanjala sam da mi posao bude užitak i da u nedelju navečer imam veselje umesto grča u želucu, koji ne postoji kod mene. Kada imate takav stav, oko vas će se pojaviti i takvi ljudi, klijenti i prijatelji, i onda je sve lakše.
Osim Čuvara sjećanja, ova vredna žena vodi i turističku agenciju Putuj bolje. Kaže da je radoholičarka i da nadasve izuzetno ceni ovu osobinu kod ljudi. Ponekad radi i po 12 sati dnevno, a ono što je u tom mislu promenila je da, umesto da kaže koliko sati i dana nedeljno radi, nabraja samo projekte i vreme potrebno za njihovu realizaciju.
– Trenutno sam jedina zaposlena u Putujbolje.com pa sam zadužena za organizaciju, sastanke, naplate, operative. Imam i saradnike i dragi Bog mi je poslao te drage i vredne ljude. Moj suprug je aktivno uključen u Čuvara sjećanja, ali moram da naglasim da i danas, kad imam vremena, vrlo rado odem na groblje. Zanimljivo je da je prva pomisao o poslu koji radim da u njemu ima tuge, da ima suza, ali na veliko iznenađenje, nema drame. Svakog od klijenata lično poznajem, sa nekima se često viđam i popijemo kafu i popričamo, a sa onima koji nisu u Hrvatskoj – mejlom ili viberom. Pričamo sa zahvalnošću o životu, o tome koliko smo bili srećni da smo imali te osobe u životu, koje trenutke pamtimo… Zbog toga sam, čini mi se, postala bolja osoba, jer sam naučila da cenim one male trenutke. Zaista sam počašćena što su mi svi ti ljudi dozvolili da budem deo njihovih života. Što se turističke agencije tiče, moji klijenti su osvešćeni, obrazovani i imamo veoma korektan odnos. Najvažnije je da oni znaju ko sam ja i da sam ja tu za njih. Znate, mogla sam izabrati da budem prodavac ili da radim posao s dušom. Nikada nisam zažalila što radim svaki posao s dušom, jer rezultat je da sam bogatija za mnogo prijatelja, a nadam se da oni isto osećaju – ispričala mi je Elizabeta Planinić.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta i fotografija je u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)
Fotografije: www.cuvarsjecanja.com, privatni album Elizabete Planinić
