Priče sa dušom

Ovo srpsko selo postalo je hit destinacija: Stranci tamo hrle da BESPLATNO BERU MALINE i seku drva

Stanovali su u Parizu i radili prosečne poslove, ona u piceriji, a on u prodavnici zdrave hrane. Kada su im dosadili grad i gužva, previše zgrada bez zelenila i učaureni život u komfortnoj zoni, rešili su da daju otkaze, napuste stan i krenu na višemesečno putovanje po Evropi.

Jedan od ciljeva bio je da vide kako se živi na selu i kako opstaju ljudi na farmama, da od njih ponešto i nauče kako bi se jednog dana preselili na selo. Pre svega hteli su da volontiraju i tako steknu iskustvo i gratis smeštaj. Domaćine su tražili preko svetske mreže volontera WWOOF, u kojoj su i balkanske zemlje (World Wide Opportunities on Organic Farms – Mogućnosti za volontiranje u svetu na organskim imanjima).

Avantura Francuza Loika Šastanjola ( Loïc Chastagnol, 28) i Poljakinje Aleksandre Poziomkowske (27) počela je na Braču, gde su na imanju jedne Nemice, arhitekte po zanimanju, dve nedelje radili u maslinjacima i učestvovali u radionicama pravljenja takozvanog suvog kamena, odnosno zidova (le mur en pierres sèches). Usledili su Šibenik, Krka, Zadar, Skoplje, Kotor, Budva, Skadar, Kosovo i Metohija, skoro sve auto-stopom.

Posle Makedonije i Albanije vratili su se u Banjaluku, pa u Koprivnicu gde su bili u poljima lavande. Kampovali su i u Srbcu kraj Gradiške, a onda nakon Sarajeva i Užica stigli u Seču Reku pored Kosjerića da volontiraju.

Do mnogih mesta su stigli stopiranjem, Aleksandra je imala iskustva, a za Loika je to bio veliki novitet

– Suprug je muzičar i svira klarinet i imao je veliku želju da dođe u Guču. Međutim, razboleo se pa smo ove godine propustili taj čuveni sabor. U Sečoj Reci smo proveli dve nedelje, a naši domaćini Dragana i Dalibor Đorđević fantastično su nas ugostili – pričaju mi Loik i Aleksandra.

– Oni imaju nekoliko hektara zemlje, a najviše malina. Berba je glavna aktivnost u julu, a pošto smo mi stigli malo kasnije pozabavili smo se sečenjem drva u šumi i pripremom za zimu. Radili smo i u bašti, igrali se sa njihovom slatkom dečicom i pomagali oko svakodnevnih poslova – kaže Aleksandra koja je Đorđevićima kao predjelo spremala poljski specijalitet, čuvene pjeroge. Ni druga glavna jela iz njene otadžbine i Loikove Francuske nisu izostala.

Nakon Srbije, Šastanjolovi nastavljaju u Poljsku na svadbu jedne prijateljice, a zatim u Letoniju i Litvaniju gde će biti više od mesec dana. Popeće se još severnije ka Finskoj da se vide sa prijateljem, a onda do Božića imaju skoro sve isplanirano, od Poljske do Ukrajine i tamošnjih Karpata.  
– Ja sam u Poljskoj završila antropologiju kulture, a studirala sam i u Nemačkoj, gde smo se nas dvoje upoznali. Živeli smo u Parizu, zajedno smo sedam godina, a venčali smo se pre godinu dana. Naša svadba je bila u jednoj šumi u Poljskoj, a prijateljima smo rekli da nam umesto para donesu hranu i piće za naše slavlje – objašnjava mi ova profesorka engleskog jezika.

– Kratko sam radila u jednoj školi u Parizu i napustila sam taj posao. Bila sam depresivna. Nas dvoje planiramo da se posle ovog putovanja vratimo u Pariz na još godinu dana, da skupimo pare i kupimo zemlju u Poljskoj. Tamo je to četiri puta jeftinije nego u Francuskoj. Želimo da živimo na selu. Od naših domaćina smo mnogo toga naučili.

Pričaju mi da su se kod Đorđevića zainteresovali za permakulturu i biodinamičku poljoprivredu, ali i da su od Dragane naučili kako sve postići uz dvoje dece.

– Odrastao sam u predgrađu Pariza, živeo sam u malom stanu i jednog trenutka poželeo da sve to napustim. Više puta smo se pitali „Da li možemo da živimo na selu?“, i mislim da smo sada dali sebi odgovor na to pitanje. Želimo da kupimo imanje, da sadimo naše bilje, da hranimo naše životinje, da imamo malu farmu i da živimo jednim drugačijim stilom života. Sigurno je da život na selu nije jednostavan, ali je svakako manje stresan od onog u gradu – iskren je Loik.

Dvonedeljnim boravkom u Srbiji su prezadovoljni. Najviše su im se dopali predivni pejzaži i gostoljubivi i zabavni ljudi.

– Sa Draganom i Daliborom smo proveli divne večeri smejući se i šaleći se. Vi Srbi imate smisao za humor na visokom nivou, doduše sa dosta crnog humora. U vreme našeg boravka bila je slava lokalne crkve, a tada sam prvi put prisustvovala pravoslavnoj liturgiji. U Srbiji ima mnogo istorije, mnogo spomenika, mnogo toga lepog, i sigurna sam da ćemo se vratiti jednog dana – ushićeno su mi preneli utiske ovi supružnici koji su porodicu Đorđević pronašli na sajtu WWOOF Srbija. Tako i u svim drugim državama članicama ove svetske organizacije možete pronaći domaćinstva u kojima možete volontirati određen broj sati i zauzvrat dobiti smeštaj, hranu i nezaboravna prijateljstva sa ljubiteljima prirode i sela.Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: privatni album

 

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: