Mnogo toga smo znali o tunisko-srpskom prijateljstvu pre putovanja, da se dva naroda poštuju i vole, da u Tunis izvozimo frižidere, a u Srbiju uvozimo urme, da su Josip Broz Tito i Burgiba, nekadašnji predsednik Tunisa bili veliki prijatelji, da imamo valutu koja nosi isto ime – dinar, da je ova država duplo veća od Srbije, ali najmanja među zemljama Magreba, da se i kod nas i njih zadržalo i Rimsko i Osmansko carstvo.
Ipak, najkonkretnije smo shvatili koliko smo blizu kada je pilot u avionu Tunisaira objavio da ćemo leteti svega sat i 40 minuta.
Dok sam jeo slatke i slane tuniske specijalitete shvatih da smo u stvari Tunisu bliži i od Pariza i Moskve. Povratna avionska karta od Beograda do Tunisa košta oko 270 evra i može se kupiti preko sajta Tunisaira. Gotove aranžmane prodaje agencija Sunline travel.
Četvoročlana ekipa srpskih novinara i fotografa, kojoj su se u glavnom gradu Tunisa pridružili petočlani slovenački tim i vođa puta Sofian Taieb iz Turističke organizacije Tunisa provela je jednu noć na severu i uputila se ka zapadu i jugu. Tamo smo ostali sedam dana prešavši oko 1.100 kilometara u jednom smeru.
Standardno dobar doček u hotelu Regency, čaj od mente sa pinjolama i kolačići u pitoresknom kvartu Sidi bu Saidu i šetnja glavnim gradom uz promenljivo sunce i vetar koji na jugu nije duvao, bili su uvod u avanturističko putešestvije.
Reportažu sa severa zemlje pročitajte OVDE.
Izvanredan ručak imali smo u poznatom luksuznom restoranu Dar el Jeld, skrivenom u medini glavnog grada, koji se prepoznaje po jarko žutim vratima.
Iza njih dočekuje nas mladić u tradicionalnoj nošnji i sprovodi nas do centralne sale za ručavanje. Sve je u autentičnom, prefinjenom stilu tuniskog luksuza, što i ne čudi jer se restoran nalazi na mestu raskošne palate iz 18. veka.
Jedemo obilno predjelo u kojem dominiraju jaja i tunjevina, a koje konobari nekoliko puta dopunjavaju novim pitama, a zatim sledi glavno jelo, odnosno grilovane ribe orada i brancin.
Poslastica su neizbežni kolačići i voće, kao i veoma zaslađen čaj. Osim urmi, nara i pomorandži, probali smo i, za nas neobično, oljušteno voće hindi.
Oktobar i novembar odlični su meseci za posetu ovom delu države i za ekskurzije u pustinji i oazama, pogotovo ako imate u vidu da leti na jugu, a posebno na ostrvu Đerba sunce ume da ugreje i više od 45 stepeni.
Kada je kod nas jesen, u Tunisu se temperatura kreće od 18 do 25 stepeni, što je prijatno za obilazak zemlje i sunčanje na plaži.
Kao i prvi put kada sam bio ovde, tako i sada, grad Sus, na oko 150 kilometara od prestonice, ostavio mi je veoma jak utisak, kao najlepša slika Tunisa.
Ne kažem da je u glavnom gradu taj dojam nevidljiv, ali što se više spuštate ka jugu, tako se pred vama stvaraju predeli onog iskonskog Tunisa u vidu lokalaca koji na ulici prodaju slatkiše i svoje rukotvorine, kafe-čajnica u kojima se ispijaju čaj i kafa i uživa u životu, miomirisnih u svetu čuvenih začina i nasmejanih ljudi kojima je čini se, veća zabava da se cenkaju nego da prodaju robu.
Po ko zna koji put se oprobavam u tome, dobijam odličnu cenu i mojoj profesorki koja mi je naručila taj začin, kupujem kilogram ras el hanuta! Mislim u sebi: „Aleksandra, sada ćete imati dovoljno za vaše gurmanluke za nekoliko godina“!
Sa oko 250.000 stanovnika, Sus je jedan od većih gradova u Tunisu, nalazi se na obali Sredozemnog mora i poseduje jednu od najočuvanijih medina, na listi svetske kulturne baštine Uneska. Glavna džamija je van grada i ima vojni izgled jer je kroz istoriju imala ulogu da štiti grad od neprijatelja.
Poznati tamošnji proizvodi su sardine u konzervi i maslinovo ulje, a grad je pobratimljen sa Ljubljanom, u vreme bivše SFRJ, 1967. godine.
Posle nemilih događaja, kontrole prtljaga i torbi prilikom svakog ulaska u hotele postale su sastavni deo turističkog rituala jer je bezbednost gostiju u ovoj afričkoj zemlji na visokom nivou.
Primetni su i noćni čuvari u hodnicima ispred soba, kao i policija koja sve kontroliše na ulicama.
Prilikom ulaska i izlaska iz zemlje, kao i u svakom hotelu, popunjava se dokument sa osnovnim podacima.
Državljanima Srbije nije potrebna viza za Tunis, tako da možete i samostalno organizovati ovo putovanje, ako ne volite da idete u grupi.
Ukoliko nemate unapred rezervisanog vodiča, poželjno je i znanje francuskog jezika koji je, pored arapskog, drugi jezik u ovoj državi.
Nakon Sousse Palace hotela, nastavili smo putovanje ka El Džemu. Napravljen na ruševinama antičkog grada Thysdrusa, ovaj amfiteatar može da primi 30.000 posetilaca i bio je jedan od većih u Rimskom carstvu, a najveći je u Rimu sa oko 45.000 mesta.
Ovde se svake godine od 1985. organizuje čuveni Međunarodni festival simfonijske muzike, jedini te vrste u arapskom svetu. Šest godina ranije El Džem je upisan na listu svetske kulturne baštine.
Dozvolili smo sebi da malo zalutamo i na tren se izgubimo u lavirintu stepenica, prolaza i podzemnih tunela koje su nekada davno izgradili Rimljani.
Predahnuli smo kod izuzetno ljubaznog vlasnika jedne čajdžinice, gospodina Naufela, koji nam je, osim što je ponudio ceđenu pomorandžu, kafu i sendvič sa tunom i harisom, na srpskom i slovenačkom jeziku rekao ponešto o našim državama.
„Sedam miliona stanovnika, Tito, predsednik Jugoslavije, Srbija, Boris Tadić, bivši predsednik“ – izdeklamovao je nasmejani ugostitelj.
Mis Štajerske i druga pratilja Mis Slovenije Patricija Finster i poznata slovenačka novinarka i glumica Ula Furlan presvukle su se u tunisku nošnju i pozirale pred fotografima.
Tokom te pauze osvežili smo grla i stomake hladnom vodom, jer se nismo još bili privikli na harisu koja je bila u svakom sendviču. To je ljut specijalitet, nešto kao naša ljutenica, pravi se od papričica i belog luka, služi se uz skoro svako jelo i prodaje u konzervi.
Nije skupa, manje pakovanje košta oko 0,8 tamošnjih dinara, odnosno srpskih 30 dinara. Odličan je izbor za suvenir iz Tunisa – jeftinije od magneta koji koštaju po jedan dinar.
Predlažem i tursku kafu, koja košta skoro upola manje nego u Srbiji.
Posle nekoliko sati putovanja našim kombijem stižemo u Tozer, a atmosfera je još autentičnija nego u Susu. Hrana u restoranu hotela Ras El Ain Tozeur (Yasmin) za nijansu je skromnija, ali po mom ukusu. Dosta domaćih jela i kolača.
Shvatamo da ćemo imati sve manje interneta, i da ga nema u svim sobama, ali se umesto virtuelnom prepuštamo stvarnom životu i lepotama ove zemlje.
Naš vredni vozač dobija odmor, a ujutru nas ispred hotela dočekuju džipovi.
Krećemo ka čuvenoj oazi Šebiki (Chebika) i prolazimo pored izvora pitke vode usred pustinje, provlačimo se između stena, penjemo se ka vrhu, fotografišemo panoramu.
Mladi vodič Bilal priča mi da je Šebika specifična po tome što objedinjuje nešto što je retkost u Tunisu: pustinju, planine i oazu na jednom mestu.
Kaže i da je nekadašnji gradić napušten posle velike poplave 1969. godine, a saznajemo i da su Rimljani u ovom delu Tunisa komunicirali preko ogledala i tako slali signale o dolasku neprijatelja. Danas ovde živi svega nekoliko stotina berbera, a turistima je zanimljivo jer su neke scene filma Engleski pacijent zabeležene baš u naselju ispred nas.
Obilazimo i Tamerzu, gde je i vodopad koji je veći i jači u proleće.
Svraćamo i u saharsko naselje u kojem su snimani Ratovi zvezda, gledamo grupu ruskih turista kako jašu kamile i penju se na džipove da naprave selfije.
Vozač nas razbuđuje vožnjom po pesku levo – desno i gore – dole i priča nam zanimljivosti.
Utisak je kao da ste na vrteški ili na rolerkosteru u luna-parku.
Dočekuju nas lokalni prodavci i vlasnici kamila.
Jedni nude jahanje, drugi fotografisanje sa pustinjskom lisicom i sovama ili u odelu filmskih junaka, a treći pakovanje urmi za nekoliko dinara.
Turiste privlače parolom „Vijagra za samo deset dinara“, misleći na palmine plodove.
Pravimo pauzu i pokraj Ong jemela gde je 1995. godine sniman film Engleski pacijent Entonija Mingele i koji izdaleka podseća na kamilu. Vidimo i figure od peska za koje kažu da prežive i vetar i kiše i ne promene svoj oblik.
Vozač se priseća krize od pre dve godine, kaže da je jedva uspevao da zaradi novac za suprugu i pet sinova, da je radio i druge poslove da bi platio struju i hranu, ali da je sada neuporedivo bolje i da se Tunis vraća na turističku mapu sveta.
Pokazuje nam fatamorganu. Kao i svim žednim ljudima u pustinji u daljini nam se priviđa voda, a to je u stvari so, preostala nakon isparenja vode.
Blizu smo granice sa Alžirom, a vozač pokazuje na lanac planina koje kao male piramide odaju utisak žene koja leži i pokazuje „da je tamo iza bratski Alžir“. Izbor muzike je na nivou, smenjuju se novi svetski hitovi i tuniska muzika, koja je preslikani srpski turbo-folk. Šalimo se sa Slovencima i pogađamo koje pesme su naše pevačice preradile, odnosno „pozajmile“ za balkansko tržište.
Tražimo razliku između jednogrbih i dvogrbih kamila koje je vozač spomenuo jer se jedna kamila sa jednom grbom, koju u Tunisu nazivaju dromader, javlja na svakih 130 dvogrbih! Dromadere žive samo u Alžiru, Libiji i Tunisu.
Stajemo kraj puta u jedan kafić i u dolini vidimo bazenčić sa izvorskom vodom. Ulaz je besplatan tokom leta, zimi je zatvoren, a država ga je prvobitno napravila da bi se tom vodom zalivale palme.
Smenjuju se maslinjaci kroz prozore džipa.
Tunis je u prvih 10 zemalja na svetu po izvozu maslinovog ulja i maslina, a u celoj državi ima oko milion i po stabala!
Tozerom se oduševljavam više nego Susom i uživam u ručnim radovima i kupujem pletene čaše od palminog lista. To su navlake u koje se leti stave staklene čaše, a piće se tako ohladi. Izbor torbica je neverovatan, pa Biljana, urednica časopisa Turistički svet, ne može lako da odabere onu koju će pazariti. Prodavac objašnjava da su jeftinije one od palminog lista, za razliku od ovih drugih, sa dodatkom kore drveta.
Dve žene sede na ćilimu, ćaskaju i prodaju ih. Zalazimo među lokalno stanovništvo i imamo osećaj da nismo turisti, već putnici namernici. Sofian nam objašnjava da žute cigle leti hlade, a zimi greju.
Na putu ka jugu pretičemo kamionet sa veselim ženama koje su verovatno krenule u polje da rade.
Mašu nam, baš kao i mnogi vozači koji su videli da su u našem mini-busu devojke iz Slovenije i Srbije. Pitaju za fejsbuk.
Posle druge noći u Tozeru, posećujemo starosedelačku berbersku porodicu u Matmati (jedan odsto stanovništva u Tunisu su berberi), koja živi ispod pustinje, u podzemnoj kućici.
Tamo je leti hladno, a zimi toplo.
Baka, ćerka i unuka spremaju nam specijalitet od jaja, popularnu ežu, koju sa testeninom i piletinom jedemo rukama, umačući hleb malo u slani tanjir, malo u slatki, odnosno u med.
Fotograf Siniša zaključuje da ovo treba da probamo i u Srbiji, da ljutinu ubuduće „gasimo“ medom!
Dobijamo i čaj, pred polazak i ostavljamo bakšiš porodici koja najveći deo novca zaradi upravo gosteći turiste.
Do Đerbe nam treba još nekoliko sati, ali spremni smo za dalek put jer, kako smo čuli, ovo ostrvo je mesto jarkih boja, zanimljive ulične umetnosti, prelepih plaža i umetničkih radionica.
A šta se voli, nije teško.
*nastavak pronađite OVDE
Ovaj tekst je nastao u saradnji sa Turističkom organizacijom Tunisa, na čiji poziv sam u Tunisu proveo nedelju dana. Njihove aktivnosti možete pratiti na sajtu www.discovertunisia.com
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Prenos u štampane medije nije dozvoljen. Hvala vam što poštujete autorska prava.
