Neiskusno, ponadao sam se da ću od Trebinja do Mostara stići kao prošli put kada sam putovao kolima, preko Ljubinja i Stoca, za manje od 2 sata, ali tek kada sam seo u džip, vozač mi je rekao da ćemo ići „preko preče, naokolo brže“ i da računam najmanje na 3 sata vožnje, koliko treba da se pređe taj put od 165 kilometara.
To je bila prilika da još jednom vidim Bileću i Bilećko jezero, brojna sela usput, ali i da se podsetim narodnih pesama sa radija. Kažu da čovek pamti prvu i poslednju pesmu koju čuje u jednom danu, pa je meni Nada Obrić i numera „Imala sam“ odzvanjala u ušima i narednih dana. To je taj duh Bosne i Hercegovine, ali i bivše Juge, koji volim i koji ne može rečima da se opiše, a strancima gotovo nikako.
Moja hercegovačka avantura počela je na autobuskoj stanici u Trebinju, odakle autobusi za Mostar saobraćaju svega četiri puta dnevno (po redu vožnje za 2016. godinu u 6.15, 10, 14.30 i u 16 sati). Kad kažem autobus – mislim na džip, tačnije na vozilo koje me je sačekalo na peronu.
Brkati vozač viknuo je „Ima l’ ko za Mostar?“ a ja pomislio da je reč o nekom linijskom, divljem taksiju, pa sam ćutao.
Prišao mi je, objasnio da je autobus u kvaru, da danas putnike vozi džip, a da je cena ista kao u busu, a usluga komfornija. Pošto sam bio jedini putnik u prvom delu puta, pomislih u sebi da ovo nema nigde na svetu – praktično sam dobio privatnog vozača za 21 marku (10,5 evra).
Usput, dali smo lekove Božu koji drugačije ne može da ih kupi, ćevape smo dostavili Peru, a jednog ribolovca smo prevezli do reke. Kad već vozač prolazi kroz veće gradove, zašto ne bi komšijama učinio uslugu i kupio im šta im treba, a pri tom i ne silazi sa glavnog puta.
Putnici su se smenjivali na zadnjim sedištima, ispitivali me o čemu pišem i oduševljavali se kad bih rekao da kao Beograđanin imam prijatelja u Mostaru (a poznajemo se od 2014. godine) koji takođe radi u turizmu i sa kojim planiram da sarađujem.
„Radite deco, to je najvažnije, pustite se ratnih priča i povijesti. Vidite da ni tamo ni ovdje život nije lak“ – posavetovala me jedna gospođa nakon što nam je ispričala da je „kiša stigla do Korita“ i da je za dlaku izbegla pljusak.
U Bobanovu je usledila zamena vozača, umesto Zorana za volan je seo Mate, pa mi je pričao o tome kako je Čapljina, kroz koju smo prošli, izuzetno čist grad. Sa Matem drugačija, primorska priča o vinima, moru, otocima, pa se i muzika u vozilu promenila.
Krenuo je pop, a Novi fosili su me podsetili na vreme kada sam ih kao dečak slušao na kasetama.
Slušajući priče o tamošnjim političarima, korupciji i o tome da, nažalost, mnogi ljudi mogu da se potkupe, od lekara do sudija, zaključismo zajedno da na Balkanu imamo novo pravo – kupovno pravo, jer političari i bogataši mogu sve da srede sebi i svojim najbližima. Složismo se i da „para vrti gde burgija neće“ i da ista priča, osim u BiH i Srbiji važi i u većini zemalja u okruženju. Nažalost.
U Mostaru sam odseo u novom hostelu Downtown koji od srca preporučujem onima koji žele domaćinsku, porodičnu atmosferu. Majka i ćerka, Veselka i Sonja, sa svojim prijateljem Miranom otvorili su ovaj smeštaj sa dvorištem, odmah kraj Lučkog mosta i u njemu se gosti zaista osećaju kao kod kuće. Osim po mostu, lako ćete ga naći jer je preko puta spomenik Emini iz pesme Alekse Šantića, a blizu je i spomenik ovom poznatom pesniku, koji je rođen u Mostaru.
Kada sam jedne večeri sa gostima iz Hrvatske, Josipom i Rokom koji su se zaručili na mostu, iliti kako bi na srpskom jeziku rekli – verili, popio malo više štoka sa kola-kolom, Veselka mi je narednog dana spremila keks i supicu da se oporavim.
Zbog tog mamurluka nisam otišao u Beograd na vreme, već sam ostao dan duže, a kartu smo zamenili telefonom.
„Isto mjesto u autobusu, drugi datum“ – rekoše nam u stanici u Trebinju, a ja još jednom ponovih u sebi da, iako možda nismo uređene zemlje, obožavam jednostavnost i duh bivše Jugoslavije. Gde biste u svetu mogli da zamenite kartu bez odlaska u stanicu i dodatnog plaćanja? Lepo je Lepa Brena otpevala „Mani zemlju koja Bosnu nema“.
Sa budućim supružnicima iz Zadra fino sam se ispričao, sedeli smo do pola noći, slušali Draganu Mirković i Severinu. Rekli su mi da bi voleli da dođu u Beograd jednog dana. Pozvao sam ih u goste, razmenili smo adrese, a ako ja nekad dođem u Nin, kako mi rekoše, najstariji hrvatski grad, napraviće mi obilazak.
Ovo mi je treća poseta Mostaru i prethodna dva puta provodio sam vreme samo u Starom gradu, fotografišući se na mostu, pijući kafu i šetajući se kraj njega i jedući ćevape u dugačkoj trgovačkoj ulici.
Tek sada, kada sam se ponovo vratio gradu „čudna jada“ obišao sam i zapadni, u narodu poznatiji kao hrvatski deo grada, video spomenik Brusu Liju i kraj Ronda popio kafu sa Sanjom, koleginicom sa kojom sam studirao na Visokoj turističkoj školi u Beogradu, a koja sada radi kao urednica u dnevnim novinama.
Doživeo sam i Mostar sa skutera zahvaljujući mom prijatelju Miranu i svratio u popularni kafić Niđe veze.
Kada izađete iz Starog grada videćete više oštećenih, bombardovanih zgrada, kao i napuštenu robnu kuću Razvitak, nekadašnji simbol Mostara sa arhitekturom neobičnih reljefastih ukrasa.
Nekoliko poznanika mi je naglasilo da ne idem na nekadašnje partizansko groblje jer nije bezbedno mesto, čak toliko da ne bi bilo pametno govoriti na srpskom jeziku, zbog navijačkih i drugih ultradesničarskih grupa koje se tamo okupljaju.
Ipak sam se uputio pešice da svojim očima vidim kako to stvarno izgleda. Niti sam koga sreo, niti me je ko bilo šta pitao, ali je činjenica da mir koji tamo gore osetite, uz ptičice koje cvrkuću i mnogo drveća i zelenila oko vas, i uz neprikladne simbole na spomenicima, ipak stvaraju jezu i osećaj da ste u nekom horor filmu.
Sa spomen-groblja na kojem se nalazi šest terasa pruža se pogled na ceo grad.
Izgrađeno je pre 51 godinu u znak sećanja na poginule mostarske partizane, antifašiste i sve koji su se u Drugom svetskom ratu borili protiv fašizma.
Nadgrobne ploče su napravljene tako da podsećaju na isečeno stablo, odnosno simbol prekinute mladosti.
Pre 10 godina proglašeno je nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine, a zbog velikih oštećenja i vandalizma, 2008. počela je obnova, koju je finansirala vlada Norveške, ali još uvek nema pomaka. Ako budete dolazili u Mostar predlažem da obiđete ovo groblje u sklopu ture The death of Yugoslavia (Smrt Jugoslavije).
Da bi se u Mostaru ublažile podele oko politike i ideologija, članovi Urbanog pokreta Mostar još 2003. godine podigli su spomenik Brusu Liju na Španjolskom trgu. Želja im je bila da se podsete junaka našeg detinjstva koji nije imao veze sa politikom, a bio je bio oličenje svega što smo hteli da budemo kad smo bili mali. Tada su istakli da je jedna od najvažnijih njegovih osobina što nije ni Hrvat, ni Bošnjak ni Srbin, niti Jevrej, ni Rom, zbog čega niko neće tražiti gde su bili njegovi za vreme ratova i u kojim su strankama.
Rušenje mosta pod zaštitom UNESCO-a tokom rata devedesetih godina, opsade sa svih strana i sukobi pravoslavaca, katolika i muslimana mogu da budu glavna tema tokom vaše posete, ali predlažem da se umesto teškoj istoriji prepustite sadašnjem životu, duhu koji neguje ovaj grad uprkos svemu i budućnosti.
Kad god putujem volim da vidim znamenitosti i da čujem priče iz istorije, ali na kraju glavni utisak ostave mi ljudi, domaćini sa kojima provodim vreme. Tako je bilo i ovog puta, ne samo tokom boravka u Mostaru, već i u povratku. Natrag u Trebinje, odakle sam imao povratnu kartu do Beograda, prevezao me je isti dvojac kao u dolasku: Zoran i Mate, istim džipom, ali uz drugu pesmu koja je ostala u mojim ušima. Šaban Šaulić je sa diska pevao „To je bila ljubav“, kao da je znao šta sam osetio i sa kakvim emocijama sam se iz ovog grada na Neretvi vratio u Beograd.
P.S. Tekst o tome kako su Miran i Sonja otvorili hostel u Mostaru u kojem sam odseo, pronađite OVDE.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.
