Imao sam sreće, pa sam dan pre sletanja u Karkason, na sajtu BlaBlaCar pronašao deljeni prevoz sa jednim Belgijancem, koji je bio u istom avionu. Putovali smo njegovim kolima direktno od aerodroma do Perpinjana, pridružila nam se i jedna gospođa koja se bavi cvećem, pa smo imali dosta zajedničkih tema sa dušom.
Moj hotel je bio udaljen desetak minuta hoda od centra grada, a nekoliko poznanika mi je naglasilo da tu živi mnogo siromašnih Roma, ali da je bezbedno.
Vlasnik smeštaja, Australijanac, Karl, ljubazno me je dočekao i sve mi potanko objasnio.
Soba, kuhinja i kupatilo za 30 evra po danu, na sniženju, cena je bila više nego povoljna za ovakav apartman.
Atmosferu Katalonije osetio sam čim sam stigao, a potogovo onaj ležerni stil života na jugu Francuske, koji poznajem još iz Marselja.
Kada kažem Katalonija, ne mislim na nedavno održani referendum u Španiji, već na oblast kojoj je nekad i Perpinjan pripadao, a koja ovde u Francuskoj ima pre svega kulturološku i istorijsku konotaciju.
Zbog toga je normalno da se na zgradama vijore zastave Katalonije (crvena i žuta boja predstavljaju krv i zlato), da su u izlozima prodavnica kroz suvenire predstavljeni simboli nekadašnje države.
U restoranima mirišu katalonska jela, na ulici se, osim francuskim, govori i katalonskim jezikom.
Osim vina, lepog vremena i tapasa, zaštitni znak ove regije je i magarac, pa sam i njega fotografisao na ulici.
Ljubazna Odri (Audrey) iz Turističke organizacije ovog grada provela me je kroz centar grada i svašta zanimljivo otkrila.
Od jednog poznanika saznao sam da je u ovom gradu od oko 120.000 stanovnika velika nezaposlenost, da nema bog zna kakve industrije i da se mnogi stanovnici bave turizmom. More je blizu, ali i planine.
Još u avionu, sedeći pored jedne gospođe koja organizuje vinske ture, uvideo sam da je ovaj kraj izuzetno bogat vinogradima i i te kako zanimljiv turistima. Ali, o vinu ću pisati drugom prilikom.
Kroz grad protiče reka Basse i praktično deli srednjovekovni deo grada od modernog kvarta u kojem dominira arhitektura 20. veka.
Ar deko i ar nuvo odlikuju ovaj grad.
U centru je velika zgrada, takozvani Castillet, iz 14. veka nekada državni zatvor, danas muzej katalonske umetnosti i tradicije.
Kao i uvek u ovo doba godine, prvo sam posetio Božićnu pijacu, i uživao u bojama koje su smenjivale oko mene, ali i u kuvanom vinu.
Sa Odri sam krenuo u šetnju. Prolazimo kroz Les halles Vauban, neku vrstu pokrivene pijace u kojoj se može kupiti hrana, ali i popiti kafa ili neko drugo piće.
Penjemo se na vrh zgrade u kojem je restoran sa baštom i vidimo ceo grad. Kraj novembra je, a temperatura 13 stepeni.
Shvatam zbog čega je Perpinjan toliko popularan, praktično imate dva u jedan, s jedne strane more, a s druge planine.
Gledam u planinu Canigou čiji je najviši dostiže 2.785 metara i koji u prevodu sa katalonskog jezika znači „pseći zub“.
Katalonci su bili veliki trgovci i pomorci i ova planina im se prva ukazivala po dolasku u Perpinjan.
Zaštitni znak ovog grada je i vetar tramontana, koji juri, odnosno rasteruje oblake. Odri mi pokazuje gde su u daljini vinogradi.
Priča mi o eksploataciji gvožđa ispod planine Kanigu, koje je počelo u 16. veku. Vidim i da je korišćeno u gradnji crkava.
Još malo slušam o istoriji. Zanimljivo je da je Katalonija pripadala velikoj kraljevini Aragona još u 13. veku i da ju je tadašnji kralj Đaume I od Aragona podelio na dva dela. Aragon je dao sinu Pjeru, a drugi, Majorku, drugom sinu Đaumu. Pošto se braća nisu složila, izbio je rat i 60 godina kasnije kraljevstvo se raspalo.
S tim u vezi, odlučujem da posetim Palatu Kraljeva Majorke, na dvadesetak minuta hoda od grada. To je ujedno i palata i tvrđava u gotičkom stilu, datira iz 13. veka, i skoro ceo vek je bila centar kraljevstva Majorke. Sagrađena je po želji Đauma drugog koji je želeo da ima jednu ovakvu građevinu na kontinentalom delu svoje kraljevine.
Ulice u Perpinjanu čuvaju duh srednjeg veka i kao da i same pričaju svoje priče.
Osim starih prodavnica i zanatskih radnji, tu su i tkanine od pamuka, a manje onih od vune, koje su nekada bile na svakom koraku.
Dolazimo do prodavnice u vlasništvu čuvene porodice iz ovog kraja, familije Quinta. Oni već 20 godina u fabrici Sans et Garcerie iz 1897. koju su kupili, tkaju tkanine čiji kvadratni metar košta oko 40 evra.
Svaka tkanina ima svoje ime, a najpoznatija zove se Perpinjan. U ponudi su i torbe, jastuci, presvlake za stolice. Nekoliko minuta kasnije, na ulici srećemo vlasnicu fabrike, kako mirno šeta ulicom.
U jednom trenutku ispred nas nailazi džinovska lutka u obliku kraljice.
Ove lutke zovu se gegants. Unutra su dve osobe koje nose kostim, a saznajem da svako selo u Kataloniji ima svoj model.
Veliki praznik tokom kojeg će ponovo šetati je 24. jun, dan Svetog Džona, kada je najkraća noć u Perpinjanu. Ovog puta su prošli centrom jer se spremaju za Božić.
Skulptura čuvenog francusko-katalonskog umetnika 20. veka Aristide Maillol ima koliko želite. Uglavnom je predstavljao nage žene, a osim na jugu poznat je po statuama u Parizu, u Jardin des Tuileries.
Još uvek smo u Skupštini grada, a onda ulazimo u Salu za venčanja.
Na jednoj slici vidim ljude kako plešu, a Odri mi objašnjava da je to katalonski ples la sardana. Podseća me na kolo, ali mi vodič kaže da se igra sporije nego kod nas.
Mirisi stižu sa svih strana jer se približava vreme ručku. Podne je. Ispred jedne prodavnice vidimo puževe i beli luk.
Zapisujem da je specijalitet u Perpinjanu upravo kargolada (cargolade), odnosno pečeni puževi na rešetki.
Kad smo već kod rime, u susednom izlogu vidim specijalnu flašu, koja se zove porró, a iz koje se izvodi rigolada, tradicionalan način ispijanja vina.
Tu je tradicionalna katalonska kapa barretina, ali i čizmice vigatane.
Ne smem da zaboravim slatkiše, pa isprobavam turrone, špansku poslasticu na bazi meda, šećera, belanceta, celog ili mrvljenog badema.
Ti kolačići mogu biti pravougaonog ili kružnog oblika, različitih veličina.
Vlasnica radnje mi do tančina objašnjava koje sve ukuse ima.
Odlazim na ručak, po preporuci Stefana, poznanika iz Perpinjana u restoran L’Assiette Catalane.
Gužva, lokalci tu jedu, nije u centru, dopada mi se. Kao što naziv kaže, dobijam katalonski tanjir. Uzimam podnevni meni, salatu od artičoke, ribu i krem katalana (na slici). Čaša vina je uračunata.
Za kraj dana ostavljam muzej Hyacinthe Rigauda, čuvenog slikara, rođenog u Perpinjanu 1659, koji je izuzetno cenio Rembranta i izuzetno voleo da pravi svoje autoportrete.
Vidim da je i Pikaso često ovde boravio na odmoru, uživam i u njegovim delima, a onda sa Odri odlazim na zasluženu kafu.
Sedamo direktno na Trg Republike, da iskoristim sunce koje u ovom gradu sija 300 dana godišnje.
Ujutru krećem ka podjednako lepom Setu, pomalo razočaran što u Perpinjanu nisam ostao koji dan duže, ali vratiću se jednog dana, sigurno.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Prenos u štampane medije nije dozvoljen. Hvala vam što poštujete autorska prava.
