Povodom 25. juna 1916. godine, u humanitarnoj akciji za srpsku decu na Korzici prikupljeno je 30.375 francuskih franaka i to u Ajačiju, Bastiji, Kalviju, Korteu i Sartenu.
Mesec dana pre obeležavanja Srpskog dana, odnosno godišnjice bitke na Kosovu i Metohiji, kako je pisalo na plakatu, 24. maja 1916. generalni sekretar Nacionalnog odbora za pomoć, gospodin Guillet, najavio je gradonačelnicima na Korzici da predsednik Republike Francuske na zahtev srpske Vlade, pristaje da organizuje jedan Srpski dan (Journée serbe) u celoj Francuskoj i to u nedelju 25. juna. Nacionalni odbor ih je zamolio „da intervenišu, sa svim ličnim kreditima i svojim autoritetima, bez ograničenja, u korist srpske herojske nacije, preplavljene bedom i bolom”.
Nacionalni odbor izrazio je uverenje da će gradonačelnici odgovoriti pozitivno na ovaj poziv i „da će pozvati svoje saradnike da pokažu velikodušnost prema ženama i deci plemenitih srpskih vojnika, naših saveznika, i da će se srpska renesansa ostvariti nakon zajedničke pobede“.
Kako se u organizaciji prihvata srpskih izbeglica na Korzici posebno istakao predsednik prefekture Anri Žorž, on je u ime Odbora organizovao ovaj svečan dan. Doneta je odluka da se različiti predmeti stave na prodaju kako bi se tim novcem pomoglo srpskim izbeglicama na Korzici. Osim onih od papira, ovi specijalni komadi bili su prvi na listi:
- Odličje Loudonnais, napravljeno u verzijama od patinirane bronze, srebra i zlata, koje će se prodavati redom za minimalnih 2, 3 i 5 franaka. Jedna strana odlikovanja nosiće lik kralja Petra i princa Aleksandra Karađorđevića, kao i natpis na francuskom i srpskom jeziku „SLAVNI BRANITELJI SRPSKE SLOBODE“ . Na drugoj strani odlikovanja, stilom svojstvenim heraldici nalaziće se oružje savezničkih naroda. Ova celina zanimljivog oblika i savremene izrade podsetiće na Orden u redu Belog orla.
- Medalja Bargas, posrebrenog bakra, u obliku pravoslavnog krsta, čija jedna strana predstavlja Srpkinju koja beži iz svoje okupirane kuće noseći budućnost, odnosno svoje dete, a koju štiti starac koji takođe napušta svoju domovinu, koju više neće videti. Na drugoj strani su oružja Srbije i Francuske. Ova medalja prodavaće se po ceni od minimalno za 1,5 franak.
- Igla za kravatu i broš u kompoziciji Lalique, predstavljaće anđela u liku mlade Srbije koji drži u rukama devizu kraljevske porodice Karađorđević „Spes mihi prima Deus“ (Bog mi je prva nada). Igla će koštati 2, a broš 3 franka.
Mada je bilo određenih problema u organizaciji, Srpski dan je proslavljen na Korzici, u nekim mestima baš u nedelju 25. juna, kad je i zakazan, dok je u nekim opštinama proslavljen odloženo, 2. jula.
Humanitarna pomoć često je prikupljana za srpske izbeglice, od decembra 1915. kada su brodovima stigli na Korziku. Po iskrcavanju prvih grupa, predsednik prefekture Anri je, pošto je od Vlade Francuske dobio mali budžet, pozvao volontere, donatore i dobrotvore i uključio svoju suprugu Martu u ovu humanitarnu misiju. Korzikanci su spontano davali donacije, pa je tako, na primer, 210 kapa donirao trgovac iz Ajača Fransoa Antinoli. To nije bilo dovoljno, pa je Anri pozvao još neka udruženja i posebno Francusko-srpsko udruženje, osnovano u Versaju.
Zatražio je pomoć za izbeglice iz Srbije i Sirije i od Pariza 20. januara 1916. zatražio: da se obezbedi 500 paketa za muškarce, 500 za žene, 250 za dečake uzrasta od 10 do 14 godina, 250 za decu od 6 do 14 godina i 250 za bebe. U paketima su bile: košulje, pantalone, čarape, maramice, kačketi, suknje, brushalteri, korsaži…
Osim što su se školovali, Srbi na Korzici su radili i bili izuzetno traženi radnici na ostrvu, kao stolari, obućari, opančari, a radionice je organizovala Srpska spasilačka misija. Pošto su mnogi vojno sposobni muškarci otišli na front, posebna pažnja pružena je ženama koje su se bavile grnčarijom, pletenjem, vezom, čuvanjem dece, baštovanstvom…
Četvrtog jula 1916. iz Marselja je stigao dopis prefekturi da imaju potrebu za zapošljavanjem pedesetak radnika, srpskih izbeglica koji nemaju vojnu obavezu. Jedan od lepih primera bila je Radojka Jovanović, kandidatkinja za medicinsku sestru i prevodioca za vojnike u vojnoj bolnici u Ajaču, koja je dobila stalan posao.
Predsednik prefekture je podržao Srbe u nameri da očuvaju svoju kulturu u izbeglištvu. Organizovao je prijem i želeo da vidi svoje prijatelje u narodnim nošnjama. Grupe su oformljene, a pozorišne i folklorne večeri često organizovane.
Direktor srpskog hora, profesor Milivoje Crvčanin i sekretar Marotučević, student prava, pozvali su predsednika prefekture u ime najtananijih osećanja na koncert Srba iz Piane, 5. marta 1916, u popodnevnim satima, u Karđezu.
U prvom delu programa je najavljeno da će mešani hor izvesti:
– Francusku himnu
– Englesku himnu
– Rusku himnu
– Srpsku himnu
Za drugi deo programa bilo je predviđeno:
– Mokranjac: „Himna Svetom Savi“
– A. Montmain: „La chanson du régiment“
– Recitation: „Le bois du roi Pierre“
– Haht rolige (ruska melodija)
– J.Bach – La Serbe
U knjizi „Corse, terre d’accueil, terre d’exil: 1914-1918“ koja je korišćena tokom pisanja ovog teksta navedeno je više Srba koji su umetnošću i kulturom osvežili period boravka srpskih izbeglica na Korzici. Spominje se bivši direktor srpskog pozorišta, gospodin Stojković koji je došao decembra 1916. i u kafeu „Napoleon“u Ajaču sa svojom suprugom i trupom izveo program sa pevanjem i skečevima.
Najpoznatiji umetnik iz tog perioda je Milan Minić, rođen 1889. u Prijepolju, koji je svoju prvu izložbu napravio 1917. u Ajaču. Kao dečak je bio zainteresovan za crtanje i slikanje, diplomu arhitekte dobio je u Beogradu 1914, a dve godine kasnije je sa porodicom prebačen u Ajačo. Tamo otkriva Fransoa Korbelinija i Žan –Batist Basula, kao i nekoliko austrijsko-nemačkih umetnika i pod njihovim uticajem razvija svoj stil i tehniku.
Posle rata upisuje Školu lepih umetnosti u Parizu i nastavlja da stvara pod uticajem Anrija Matisa. Između dva svetska rata imao je brojne izložbe i nastupe u Srbiji. Umro je 1961. godine u Beogradu.
Po završetku rata, 1918. Srbi su počeli da se vraćaju svojim kućama u Srbiju. Poslednji srpski delegat na Korzici Živojin Belopavlović 1919. godine napisao je pismo novom predsedniku prefekture u kojem je izrazio najdublju zahvalnost i najlepša osećanja, a Anri Žorž, prethodni predsednik prefekture, između ostalog, napisao prijateljima iz Srbije:
„Vlada je izvršila svoj zadatak u pogledu naših prijatelja iz Srbije. Otišli ste, ostavili svoje rodno tlo, kuću sreće, proterani od strane neprijateljskih hordi. Otišli ste bez ičega, ništa niste mogli da ponesete, i evo vas kod nas. Bila nam je čast da vam pomognemo. Misija je završena!“
U ovom tekstu su navedeni pojedini podaci i fotografije iz knjige „Corse, terre d’accueil, terre d’exil: 1914-1918“ (Simon Giuseppi).
Prvi deo reportaže o srpskim izbeglicama na Korzici pronađite OVDE.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst je vlasništvo privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo i moguće ga je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta. Fotografije je potrebno potpisati onako kako stoji u naznaci „Fotografije“. Tekst nije dozvoljeno preneti u štampani medij)
Fotografije: Nenad Blagojević; kolekcija Sigolène Franchet d’Esperey Vujić; kolekcija Pierre-Claude Giansily; Cliché Isidore Aubert
