Devet meseci je vodio dnevnik u TRUDNOĆI svoje supruge i objavio VODIČ ZA BUDUĆE OČEVE

Oduvek je Boris Vuković (29) nešto beležio, pisao, fotografisao. A onda je kročio na Fakultet političkih nauka i počeo da piše za Politiku, Blic i Srpski Telegraf, u kojem je sada pomoćnik glavnog urednika i urednik hronike. Potpuno zaljubljen u novinarsku profesiju, ali i u svoju suprugu Nevenu (33), rešio je da se oproba u vedrijim temama od onih kojima se bavi na poslu i da devet meseci ženine trudnoće i iščekivanja bebe pretoči u dnevnik.

Dan nakon promocije knjige, priča mi kako je nastala ova zamisao i otkriva da je mislio da se neke situacije, razgovori, emocije, događaju samo njemu, pa je počeo da zapisuje dijaloge sa svojom ženom, njihove reakcije i razmišljanja. Sve je to osvanulo u knjizi Dnevnik budućeg tate, u izdanju Vulkan izdavaštva.

– Nekad bi prošlo i po 10 dana, a da ništa nisam zapisao, a nekad sam to radio baš često. Najveće sudije o tome da li je nešto zanimljivo ili ne, bili su moje društvo i porodica. Ispričam im šta nam se dogodilo, na primer kako je to kada trudna žena sazna da se ugojila ili da ne može više da obuče omiljene farmerke, vidim kako reaguju i onda odlučim da li je to vredno nove priče ili ne – seća se Boris.

U toku devet meseci dok je mala Nikolina još bila u stomaku, najveće otkriće bio mu je nastanak života.

– Mi muškarci, ili bar većina, mislimo da je trudnoća jednostavna, da traje devet meseci i, eto deteta. A onda, kada odemo na prvi pregled i na tom ultrazvuku vidimo tačku koja se sledeće nedelje pomera, pa one tamo nedelje kako sazreva, onda tek ukapiramo da će to živo biće doći na svet. Nisam znao šta znači postati roditelj, niti sam znao šta znači postati otac. To se sve nauči u trudnoći.

Povremeno je bio razočaran odnosom okoline prema trudnicama, a ponekad i lekarima, običnim ljudima koji stoje u redu, vozačima gradskog prevoza.

– Kada neko ženi u osmom mesecu sa stomakom do zuba traži da pokaže dokaz da je trudna i da to nije izgovor za švercovanje i besplatnu kartu, onda shvatite da ljude oko vas zanimaju samo oni sami. Žalosno je da dođete u zdravstvenu ustanovu i da neko urla na vas, samo zato što ga pitate nešto, jer eto, niste do tada rađali decu pa ne znate. Sve su to stvari i situacije koje sam opisao u knjizi, a koje su me izuzetno razočarale. Nekako, više sam verovao u svet oko nas. Postali smo bezosećajni – iskren je.

Ipak, prelistavajući knjigu, primetio sam mnoštvo pozitivnih tema i sijaset komičnih situacija koje su me zasmejale. Recimo, Borisov savet budućim očevima da se ne začude ako ih, jedući do tada odličnu cveklu, trudna žena priupita: „Dobro, da li i ti, molim te, osećaš ovu zemlju u kojoj je cvekla rasla?“. Mladi tata na stranicama dnevnika piše da se u takvoj situaciji treba uzdržati od komentara. Opisao je i čekanje za potvrdu sa 11 trudnica u hodniku, okršaje njegove supruge sa nemilosrdnom vagom, šoping u trudnoći, čekanje na ultrazvuk, kao i analizu čuvenog pitanja rodbine „Kada ćete bebi probušiti uši?“. Od uzburkanih hormona i „pregovora“ oko izbora imena, do sitnog odbrojavanja do termina, svaka priča u ovom duhovitom muškom vodiču kroz trudnoću biser je za sebe.

– Mislim da će mi najverniji čitaoci biti očevi, jer ovo je njihov vodič kroz trudnoću. Međutim, sve više žena me sreće na ulici, šalje poruke i kaže da sam ih nasmejao do suza. Ovo je, izgleda, Dnevnik budućeg tate iz muškog ugla koji je vodič i za žene, jer su one često u nedoumici šta zapravo mi muškarci osećamo i razmišljamo dok njima raste stomak, hormoni i želja za slatkišima.

I Borisova porodica je emotivno prihvatila ovo štivo. Ispričao mi je da njegova majka plače kad prođe pored knjižare.

– To je, valjda, taj osećaj roditelja i emocija koju ne možete da sakrijete. Tako je bilo i dok se nije navikla na moje tekstove u novinama. Sada joj je to normalno, a i knjiga će verovatno uskoro da joj postane kao sastavni deo porodice.

Pitao sam ga i da li se, pošto o ovoj temi piše iz ugla muškarca, što nije uobičajeno za naše prostore, možda susreo sa predrasudama na brdovitom Balkanu.

– Verovali ili ne, bilo je komentara da sam papučar, da bih dobro prošao da sam postavio štand na Paradi ponosa. Ali, to je sve normalno. Ljudi se šale, vide ovaj Dnevnik budućeg tate na ovaj ili na onaj način i to je super. Bilo bi naopako da nemam ni jedan negativan komentar ili da mi niko ništa ne zamera. Pa nije ovo Andrićeva Na Drini ćuprija.

Pošto se knjiga završava porođajem, zamolio sam Borisa da otkrije čitaocima Priča sa dušom šta se desilo posle – da li su ćerki probušili uši i da li su je krstili u crkvi?

– Uši nismo probušili i to je bila borba između mene i supruge. Ona je htela odmah, a ja tek kada napuni godinu dana. Sada joj je kasno, jer bi joj smetale, pa će ih izbušiti verovatno kad napuni šest godina, ili što se Nevena moja supruga šali, kada postane punoletna. Krstili smo je, to je bilo za njen prvi rođendan i to je bio njen dan u potpunom smislu te reči. A šta se sve desilo posle, saznaće svi možda u jednoj novoj knjizi.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: privatna arhiva Borisa Vukovića, Vulkan izdavaštvo