Dok se mnoge njegove kolege na fakultetima u Srbiji trude da prave donekle usiljenu distancu u odnosu sa studentima, da se ne javljaju na telefon niti da odgovaraju na mejlove van radnog vremena, i da stvaraju svojevrsnu atmosferu strahopoštovanja, koja brucošima najteže pada, mladi doktor medicine Ivan Zaletel (29) primenjuje jedan drugačiji metod rada, odnosno, kako i sam kaže, ide u skroz drugu krajnost.
Svake godine na prvom predavanju, odnosno vežbama iz predmeta Histologija i embriologija studentima prve godine Medicinskog fakulteta u Beogradu, na Institutu za histologiju i embriologiju „Aleksandar Đ. Kostić“ ostavlja svoje podatke, pre svega imejl adresu, ali i broj privatnog mobilnog telefona, da imaju kad je hitno. Dozvoljava im čak da mu ne persiraju i da se obraćaju na „ti“.
Ali, sve to je moguće ukoliko ispune jedan uslov – da dolaze na vežbe i da rade i uče! Njegova parola je: „Vaš posao je da učite, a od mene ćete dobiti sve što je za to neophodno“.
Studentima se očigledno dopao ovaj pristup jer su dodatno motivisani da rade, ali su i svesni da osim gradiva i znanja dobijaju i životne lekcije kojih nema u knjigama. Veliki broj demonstratora, što je i dr Zaletel sam bio, a koji volonterski rade sa svojim kolegama i pomažu mlađima od sebe, potekao je upravo iz njegovih grupa.
– Za ove četiri godine niko me nikada nije zvao zbog nečeg nebitnog. Ili pošalju poruku ili mejl, tako da mi se čini da su se oni koji pričaju da studenti hoće sve da iskoriste, možda upravo tako ponašali prema svojim nastavnicima? – pita se.
Iako sa doktorom Zaletelom razgovaram u pauzi između studentskih vežbi i specijalizacije iz patologije, kojoj posvećuje dobar deo dana, a tako će biti narednih nekoliko godina, umora nema, a on po ko zna koji put i u Priči sa dušom potvrđuje koliko voli svoj posao.
– Čuo sam da su moje vežbe studentima dosta zanimljive i dinamične. Ja se trudim da im osnovno gradivo spojim sa klinikom, gde će raditi jednog dana; gledam da im ne bude suvoparno. U neposrednom odnosu vide me kao nekoga kome mogu da se obrate za bilo šta u vezi sa predmetom i fakultetom, a u moru opterećujućih stvari na prvoj godini super im je da imaju asistenta, koji je, po njihovim rečima, neposredan i otvoren.
Moj sagovornik je Medicinski fakultet u Beogradu završio mesec dana pre roka i uz prosečnu ocenu 9.78 bio među najboljim studentima. Iako je želja većine studenata medicine da se nakon završenih studija bave kliničkim radom, Ivan je imao druge želje – da se bavi naukom i nastavom. Ta želja mu se i ostvarila.
Prošle, 2017. godine, dobio je nagradu Mladi heroji Srbije, za oblast obrazovanja i nauke, koju Exit fondacija i kompanija NIS dodeljuju najtalentovanijim mladim ljudima.
Biografija dr Ivana Zaletela izuzetno je bogata, a neki od podataka zapisanih u njoj su da: ima više od 50 radova od čega preko 20 radova u istaknutim međunarodnim časopisima, da je bio rukovodilac projekta MedSAP Research Network, pod pokroviteljstvom Ambasade SAD u Srbiji, kao i da u sklopu Moodle mreže Srbije učestvuje u obukama nastavnika, o upotrebi Moodle platforma za formiranje online kurseva.
S tim u vezi, jedan deo njegove nastave odvija se u online okruženju, po čemu je ovaj fakultet poznat, pa studenti, između ostalog, mogu i da diskutuju na forumima, da postavljaju pitanja, da imaju interaktivni pristup.
Pitam ga ko mu je bio najveća podrška tokom šest godina studija?
– Na prvom mestu to je bila moja majka Vesna. Tokom studija su se pojavili još neki dragi ljudi, poput moje tadašnje devojke, a današnje supruge Jovane, zbog kojih sam znao da treba da nastavim učim, radim i planiram budućnost. Imao sam i divne profesore na fakultetu, pogotovo sa katedre na kojoj danas radim, koji su me me svojim radom i predanošću poslu dodatno motivisali i naučili da razmišljam na jedan drugačiji način i da uvek dajem maksimum u poslu kojim se bavim.
Upravo tome Ivan pokušava danas da nauči i svoje studente:
– Volim da im kažem da će histologiju i embriologiju naučiti i bez mene i profesora, ali da bih voleo da ih na vežbama naučim da misle, da koriste svoju glavu i da u ovakvim vremenima ostanu ljudi. Posao kojim će se jednog dana baviti na prvom mestu iziskuje da budu ljudi i da budu humani, a deca nisu kriva što gledajući druge oko sebe možda malo i oguglaju i eventualno zaborave na to. Uvek ponovim: „Budite dobri prema drugima. Ako sam vam ja bio dobar, setite se kako je to izgledalo, ali i ne zaboravite i da je neko drugi bio loš prema vama, pa kad počnete na njega da ličite, zaustavite se i menjajte se“.
Jedno od pitanja koje mu studenti postavljaju, a nije vezano za predmet koji predaje je: „Doktore, zašto ste vi ostali u Srbiji?“.
– U potpunosti razumem ljude koji su napustili zemlju, jer nakon šest godina studija, višegodišnji volonterski rad svakako nije želja mladih lekara. Ali isto tako razumem ljude, taj mali broj entuzijasta koji je ostao, kao što sam ja, koji bi da svoj put grade u svojoj zemlji, radeći posao koji volimo uprkos svim teškoćama koje negde preko, možda ne bismo imali – rekao je dr Ivan Zaletel za Priče sa dušom.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen uz vezu ka www.pricesadusom.com)
Fotografije: www.medsap.org, privatna arhiva