Dušan ima 19 godina, prešao je dalek put, obišao srpska VOJNIČKA GROBLJA i doneo važnu poruku za naše potomke

Krenuo je od Zlakuse, sela u kojem živi, a zatim otišao do susednog Rupeljeva, odakle su mu koreni. „Obradio“ je i okolna sela: Roge, Drežnik, Potpeće, Uziće i Gorjane, a da bi kompletirao nekadašnju opštinu potpećku sreza užičkog istražio je i Potočanje i Krvavce.

Cilj mladog Dušana Drndarevića (19) iz Zlakuse bio je da pronađe grob svog čukundede Radivoja Drndarevića iz Rupeljeva, koji je poginuo kod Skadra 1915. godine. To istraživanje dovelo ga je do novih podataka od kojih će uskoro objaviti knjigu „Tragom prošlosti“.

Informacije o pogibiji čukundede našao je najpre u „Dnevniku Ljube Mićića“, a potom po pisanju „Užičke nedelje“ saznao je da je čukundeda bio prva žrtva austrougarskog bombardovanja iz užičkog kraja.

„Moj pradeda Dušan po kojem nosim ime nije zapamtio oca jer je imao godinu dana kad je čukundeda otišao sa volovima u rat bez povratka. Kada sam saznao da srpskog vojničkog groblja u Skadru odavno nema i da spomen spomen-kosturnica nikad nije sagrađena, jer je novac potrošen na mauzolej na ostrvu Vido počeo sam više da čitam i da istražujem o sudbinama srpskih vojničkih grobalja. Tako sam došao do informacija da su sličnu sudbinu doživela mnoga naša vojnička groblja i da im se i dan danas zatire trag“, priča Dušan na početku Priče sa dušom.

„Kad već nisam mogao pronaći grob čukundede Radivoja, rešio sam da barem prođem stopama drugog čukundede Gvozdena Terzića iz Zlakuse, koji je podigao imanje na kome danas i ja živim. Njegova skulptura rađena po fotografiji iz Balkanskog rata zaštitni je znak našeg domaćinstva u Terzića avliji. On je sedam godina bio u ratovima (oba balkanska i Prvi svetski), preživeo je albansku golgotu i Solunski front da bi na kraju 1941. godine stradao od istog neprijatelja na kućnom pragu“, priča Dušan i dodaje da je čukundedi odao počast tako što je prepešačio dužinu Solunskog fronta, a zatim došao na ideju da maturski rad posveti ovoj temi, a na kraju sve pretoči u knjigu.

„Ako ne budemo poštovali i gajili tradiciju izgubićemo svoj identitet i više nas neće biti kao nacije. Citiraću vojvodu Putnika: „Budimo časni potomci da bi bili dostojni preci“

Istraživanjima literature i terenskim radom došao je do broja od 636 stradalih lica iz 9 obrađenih sela.

Od toga je uspeo da pronađe 164 spomen-obeležja sa kojih je zapisao dosta informacija o životima, jedinicama, učešću u ratu i mestu pogibije meštana njegovog kraja.

„Na taj način povećao se spisak stradalih u odnosu na sve do sada postojeće spiskove, za nekih dvadesetak procenata tako da će ovo biti knjiga koja je najpotpunije obradila i sumirala informacije o stradalima 1912 – 1918 iz ovih sela. To ne znači da je tu kraj. Za neke stradale je otkriveno tačno gde su poginuli i sahranjeni, a za neke su dopunjeni podaci koji nisu bili poznati ranije.“

Na akcije tragom Solunskog fronta i nekih bitaka išao je sa planinarima, a do 30 seoskih groblja kolima i pešice, najčešće u pratnji oca i povremeno sa drugovima.  

„Nažalost, moji vršnjaci nisu mnogo zainteresovani za istoriju jer se sve svodi uglavnom na učenje u školi za ocenu. Ali, ne krivim ih. To je više krivica nekih drugih. Kada bi ih neko pokrenuo da istoriju uče na drugi način, sigurno bi interesovanje bilo veće. Imam prijatelje koji su kao i ja dosta iz istorije naučili kroz hobije i kolekcionarstvo, koji su avanturisti i vole istraživanja.“

Najveću podršku pružila mu je porodica: otac koji mu je bio saputnik na svim pešačenjima i koji je pravio fotografije i vozio ga kolima, sestra koja je pomogla oko skeniranja velikog broja fotografija i majka oko sređivanja spiskova. Tu su i dva drugara sa folklora i nekoliko meštana koji su ga odveli na groblja koja je bilo teže naći.

„Veliku pomoć sam dobio od profesora Bobana Milojkovića koji je za potrebe moje knjige izradio kartu 9 sela sa lokacijama svih 30 grobalja. Tu je i veliki patriota i poznavalac terena Solunskog fronta Radoljub Rade Knežević iz Leposavića koji je osmislio i vodio akciju ispred Udruženja „Otadžbina pamti“ i Miroslav Veličković iz Niša. Stanojević Danilo iz Zbojštice mi je mnogo pomogao oko dobijanja zvaničnih spiskova stradalih u nekim selima, a porodični prijatelj Aleksa Zarev oko lektorisanja. Dragan Drndarević je uradio dizajn korica i prelom strana knjige, na čemu sam mu posebno zahvalan“, izjavio je Dušan.

Stotinu kilometara prepešačio je duž grebena Solunskog fronta – planine Kožuf, Kozjak, Soko, Nidže sa Kajmakčalanom.

Obišao je srpska vojnička groblja u Bitolju, Skočiviru, Baču, Dobrovenima, Živojnu, Zejtinliku, Zebrenjaku. Posetio je Krf i Vido.

Prepešačio je oko 100 km tragom Kolubarske bitke u dve etape, kao i  tragom Timočke divizije grebenom Stare planine.

„Duž grebena Solunskog fronta na dosta mesta sam, u pozadini fronta, po makedonskim selima, portama crkvi pa i po vrletima planine Nidže nailazio na veliki broj srpskih ratničkih grobova i vojničkih grobalja. Na nekim sam pronašao i nadgrobne spomenike vojnika, podoficira ili oficira iz mog ili susednih sela, rešio sam da kasnije obiđem sva groblja po selima koja okružuju Zlakusu ne bih li video da li i na njima ima nekih spomenika koji se mogu povezati sa pronađenim grobnim mestima“, priča Dušan za Priče sa dušom i dodaje da je krajem 2019. razmišljao da to bude njegova tema za maturski rad.

„Mentor za maturski rad bila je moja profesorka istorije u Užičkoj gimnaziji, Svetlana Milovanović, a recenziju za knjigu prihvatio je da uradi dr Ilija Misailović. Maturski rad odbranio sam 4.6.2020“, objašnjava. 

Osećaj obilaska grobalja Dušan opisuje kroz pomešane emocije. Koračajući duž grebena Solunskog fronta uživao je u prelepim pogledima na Grčku i Makedoniju, u branju borovnica, divljih malina i šumskih jagoda, ali i u činjenici da se 100 kilometara kretao duž rovova, nailazio na ostatke municije, gelere, ašove, granate, zarasle grobove.

Na svakom koraku video je dokaze velikih stradanja naših seljaka, đaka, oficira, redova, bližih i daljih rođaka, jednom rečju veliku tugu.

„Dolazeći na svako groblje postojala je zebnja da li ću naići na neki takav spomenik želeći potajno da ih ne bude mnogo, kao da bi na taj način mogao da smanjim broj žrtava iz mog kraja. S druge strane, imao sam osećaj radosti kada bi ih našao jer sam mogao da zabeležim gde se on nalazi i kako mu se ne bi zagubio trag. A onda ponovo onaj isti osećaj tuge što je taj grob zapušten, zarastao u korov, zaboravljen.“

Motivacija mu je bila da oda počast čukundedi tako što će proći njegovim stopama 100 godina kasnije.

Takođe i da se što bolje pretraže tereni koji su davno zaboravljeni, a grobovi zabeleženi za nekih narednih 100 godina i duže.

„Duž Solunskog fronta ima ih ili ih je bilo oko 160 lokacija na kojima se nalaze srpski grobovi. Danas, zahvaljujući članovima nekih udruženja zna se za samo 30 – 40 lokacija. Pitanje je za koliko njih će se znati kroz 10-15 godina kada ti isti pojedinci više neće moći da odlaze, održavaju, krče i pronalaze srpske grobove. Ali, ako ima nas mlađih koji će za njih znati i prenositi svoja saznanja sa terena još mlađima od sebe onda ima neke nade“, dodao je Dušan na kraju intervjua za Priče sa dušom.  

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Saša Drndarević; Napomena: Tekst je su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ga je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.