Filmska priča o Radetovom uspehu: Sa 16 je počeo sa sajtom, a sada ima firmu u Americi

Na kafi u njegovom kraju, u Žarkovu, našli smo se u 13 sati, a na satu Radeta Joksimovića (26) otkucavalo je četiri izjutra, što je bilo tačno vreme u San Francisku, gde ovaj momak ima firmu. Sjedinjene Američke Države za njega nisu ništa novo, jer je saradnike odande imao još kao tinejdžer, a Amerikancima je i prodao svoju kompaniju, kako su domaći mediji pisali, za šestocifren iznos u stranoj valuti.

Odrastao je u prosečnoj porodici sa ocem arhitektom i majkom – prevodiocem za francuski jezik, i kako kaže, nije imao previše, a ništa mu nije ni nedostajalo. Bilo mu je 16 godina kada je započeo prvi posao, kao đak Srednje grafičke škole, koji je kao većina vršnjaka dosta vremena provodio igrajući kaunter strajk.

Kako je počela Radetova filmska priča? Jednog dana, dok su u kuću uvodili grejanje, navratio je i direktor firme za te instalacije. Roditelji su sa njim pili kafu, a Radetu je palo na pamet da proveri da li ta kompanija ima internet sajt.

– Upustio sam se u razgovor, postavio se kao stručnjak i objasnio da je budućnost u internetu. Tom gospodinu se dopala moja priča, a kada mi je rekao da mu pošaljem projektnu dokumentaciju, shvatio sam u šta sam se uvalio – priseća se Rade i kaže da je, pošto ništa o tome nije znao, istog trenutka počeo da uči kako da izradi sajt.

– Samouvereno, otišao sam na drugi sastanak i uz mnogo treme izložio svoje ideje. Direktor ih je oduševljeno prihvatio, pa čak i moju cenu od 800 evra, za koju sam bio ubeđen da će smanjiti! Sa tolikim parama vratio sam se kući u neverici, ali zadovoljan jer sam bio izuzetno plaćen za ono što sam naučio.

Nastavio je da izrađuje sajtove i da širi priču o sebi kao dobrom veb-dizajneru. Uključio se i na internet forume na kojima se okupljaju profesionalci koji tragaju za rešenjem svojih poslovnih problema.

– Kad god bi neko postavio teško pitanje, danima sam „guglao“ po internetu ne bih li došao do odgovora. Zatim bih iznosio svoj predlog – osećao sam se super jer sam pomagao ljudima – priča mi.

Zbog polomljenog skočnog zgloba, nekoliko nedelja nije koristio računar. Kada je napokon otvorio sanduče, sačekala ga je motivišuća poruka: jednom od najaktivnijih članova foruma bila je potrebna pomoć, pa je pozvao Radeta da se priključi njegovoj firmi. Mladi srednjoškolac ne samo da je prihvatio posao, nego i još dva angažmana.

– Tri meseca sam od svoje kuće od 14 do 20 sati radio za tu firmu, zatim bih dva sata provodio sa svojom devojkom, a nakon toga od 22 sata do 5 ujutru radio za Kanađane, a onda od 5 do 10 za Amerikance. Spavao sam od 10 do 14 sati i posle toga sve ispočetka, puna tri meseca – priseća se.

Jedna od te tri firme, iz Amerike, otvara predstavništvo u Beogradu i Rade sa 17 godina postaje njihov prvi zaposleni. Kako mu kreativnost nije dala mira, posle dve godine, dosetio se da bi mogao sam da napravi proizvod – dodatak za platformu za internet prodavnice na kojoj su radili. Daje otkaz i odustaje od četorostruke plate u Srbiji, a okruženje ga, umesto podrške, dočekuje sa poznatim rečenicama „Ma gde ćeš ti da uspeš sam?“, „Ko još danas rizikuje?“, „Lud si kad daješ otkaz u dobroj firmi“.

– Za mene to nije bio rizik. Ipak, strahovao sam da će, ako ne uspem, svi oni pobediti. Napravio sam proizvod, a prodaja je krenula tek posle šest meseci. Ni dan danas ne znam zbog čega je trebalo toliko vremena. Često verujem da se takve stvari dešavaju zbog karme, jer kad prvo dajete, kasnije vam se vraća.

Za godinu i po dana Radetova firma zaposlila je 15 ljudi iz Srbije i regiona, stekla poverenje 400 biznis klijenata, uglavnom iz Amerike, gde on nije ni odlazio, jer je sve odlično funkcionisalo onlajn. Kada su se dogodile bitne promene na tržištu, rešio je da proda kompaniju i u 21. godini dobio novac o kojem su pisali srpski mediji.

Naredne dve godine putovao je svetom, boravio u luksuznim hotelima i sa tadašnjom devojkom živeo svoj san.

– Mislio sam da put oko sveta ne može da dosadi, ali meni se upravo to desilo. Po povratku, imao sam više odličnih ponuda od svetskih IT kompanija, ali to mi nije bilo zanimljivo. Posle nekoliko neuspelih projekata, sa poslovnim partnerom Bobanom i investicionim fondom iz San Franciska postao sam osnivač i generalni direktor kompanije Loyalis. Sada imamo četvoro zaposlenih u Beogradu, a sedište firme je u Americi.

Pitao sam Radeta šta je još naučio o novcu i sreći.

– Prema legendi, u religiji drevnog Egipta, kad ljudi umru, odlaze kod duhovnog poglavara koji analizira njihov život i postavlja im dva pitanja od čijih odgovora zavisi da li će ići u raj ili u pakao. Prvo pitanje je „Da li je ova osoba spoznala sreću u životu?“ a drugo „Da li je učinila da osobe koje je susretala u svom životu spoznaju sreću?“. Dok sam bio mlađi smatrao sam da je novac glavni cilj poslovnog uspeha, a sada vidim da je on merilo uspešnosti kompanija, ali da je mnogo vrednije biti zadovoljan sobom, svojim postignućima i doprinosom u činjenju drugih ljudi srećnijim i motivisanijim. Upravo na luksuznim putovanjima nedostajala mi je želja da motivišem druge – kaže Rade, koji u slobodno vreme besplatno daje poslovne savete direktorima i menadžerima dvadesetak kompanija u Srbiji.

U Kaliforniji boravi oko pet meseci godišnje, a ostatak vremena je u Beogradu. Pomogao je roditeljima da izgrade zgradu na mestu stare kuće, gde je i njegov stan, a ima svoj auto i motor.

– Srećnim me čine vožnja motorom, koji mi je pasija, putovanja, dobar kolač, ali i kad upoznam super osobu poput vas. Oduševljavaju me interesantni ljudi koji čine pozitivne stvari za ljude sa kojima se čak nisu ni upoznali – iskren je Rade.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen uz navođenje izvora i veze ka www.pricesadusom.com)

Fotografije: privatni album, Stanislav Miljanović