Petsto pet kilometara od Beograda do Trebinja autobus BS toursa, turističke agencije koja je bila pokrovitelj mog prevoza do juga Hercegovine i nazad, sa sve pauzama i čekanju na granici, prelazi za oko 10 sati. Pošli smo u 21.15, a posle putovanja kroz Srbiju i Bosnu i Hercegovinu u Trebinje stigli oko 7 ujutru. Državljanima Srbije nije potreban pasoš, granicu možete preći i uz ličnu kartu, ali ipak savetujem da ga ponesete ako odlučite da navratite do Dubrovnika i susedne Hrvatske.
Po navici, čim stignem dole, ja odem na jutarnju kafu pod Platane i na pitu sa gljivama u pekari pored. Kažu da pored platana sve počinje i sve se završava.
Šesnaest stabala posađeno je 1890. godine, za vreme austrougarske vlasti koja je po završetku turske okupacije, nakon Berlinskog kongresa, stigla u ovaj hercegovački grad.
U centru su zatekli tursko groblje, iselili ga i na tom mestu posadili platane, u čijoj „debeloj“ hladovini danas uživaju Trebinjci i brojni gosti.
Tadašnji načelnik grada Đuro Babić preračunao je da je životni vek platana oko 200 godina i između svaka dva ostavio podjednaku udaljenost. Oni su zaštićeni, ne smeju se orezivati bez dozvole i predstavljaju jednu od najlepših bašta u Republici Srpskoj.
I Momo Kapor, poznati slikar i književnik poreklom iz hercegovačkog sela Mirilovići, napisao je da se kad se dete rodi u Trebinju – to se prvo sazna pod platanima.
Ponosni očevi baš ovde proslavljaju dolazak na svet novorođenčeta. Tu prolaze i svadbene povorke, kada svatovi i mlada bacaju bombone.
Greh je ne uzeti te slatkiše, pa ih svi redom skupljaju, a jedu ih samo žene, pogotovo ako žele da se uskoro zaljube ili udaju. Pošto je ovde centar dešavanja, na tabli su informacije o preminulima.
Kako mi je rekla Jelena P. Kovačević, blogerka, novinarka i turistički vodič, Trebinjci više gledaju sa strane nego što razgovaraju. Ulica je pozornica, tu se odvija život, a da bi propratili sva dešavanja, potrebno je stalno gledati levo – desno, kao na teniskom meču na Vimbldonu.
Posle kratke pauze smestio sam se u hotel Nar, čiji su me ljubazni vlasnici i zaposleni ugostili kao blogera.
Dobio sam sobu koja iznad kreveta ima fotografiju Muzeja Hercegovine, dok pogled puca na, nažalost, zapuštenu kulu Brankovića u brdima.
O ovom novom hotelu koji se nalazi na desetak minuta hoda od centra grada možete saznati na sledećem linku.
Dok sam se šetao, prošao sam pored verskih objekata koji odražavaju suživot u Trebinju. Prva je nezavršena rimokatolička katedrala Rođenja blažene djeve Marije, Osman pašina džamija je u Starom gradu, a u parku je pravoslavna Saborna crkva Preobraženja Gospodnjeg. Rimokatoličkoj katedrali nedostaju dva zvonika, a prvobitno je trebalo da bude verna replika katedrale Svetog Trifuna iz Kotora.
Malo sam gledao na planinu Leotar, a malo na Trg slobode na kojem je pijaca. Zbog toga Trebinjici ne koriste zvaničan naziv za trg.
Sve što ovde ima da se kupi, oni ne pazare u hipermarketima.
Nakon kupovine voća, povrća i sira škripavca, skreću ka delu sa cvećem i čajevima, a onda stižu do registrovanih pčelara i prodavaca duvana.
Spomenik na Trgu slobode, najmlađi spomenik koji je pesnik Jovan Dučić poklonio gradu 1938. godine, poslednji put kada je ovde bio, posvećen je ljudima koji su dali život za Trebinje.
Sa jedne strane spominju se 77 momaka i dve devojke koji su u znak odmazde obešeni na ovom mestu kada je Gavrilo Princip ubio Franca Ferdinanda u Sarajevu, a sa druge strane, vojnici koji su oslobodili Trebinje u Prvom svetskom ratu.
Sa četvrte strane su rodoljubivo – ljubavni uklesani stihovi Jovana Dučića kojim je digao glas protiv austrougarske vlasti, a na vrhu je figura anđela koji treba da bdi nad dušama ljudi koji su dali život za ovaj grad.
Najviše vremena proveo sam u Starom gradu, odnosno kastelu, kako kažu Trebinjci. Tamo sam pronašao Amerikanku i Poljaka koji su otvorili hostel i ispričali mi svoju Priču sa dušom, a zatim sam svratio i do Dražena Milića, poznatog trebinjskog slikara i vajara, koji ima suvenirnicu u tunelu.
Do 1934. godine ispred tunela je postojao pokretni most, preko hendeka kojim je tekao jedan rukavac reke Trebišnjice, što je dodatno ulepšavalo ovaj deo grada iz ranog 18. veka.
Stari grad je omiljeno sastajalište Trebinjaca, a kafu možete naći po ceni od 1 do 1,5 marke (1 evro = 2 konvertibilne marke).
Porciju lignji sa prilogom, supu, hleb i jedno pivo platio sam oko 9,5 evra, dok sam se zasladio u poslastičarnici Grk u kojoj se nude kupovi.
Nemojte da vas namame niske cene – porcije su velike i dovoljno je uzeti kup od 2 marke kao sa slike.
Trg Travunije u starom gradu je jedini koji nema česmu. U blizini je Muzej Hercegovine osnovan 1952. godine u zgradi nekadašnje austrougarske kasarne, a ispred nas je džamija Osman paše Resulbegovića, nekada najimućnije islamske porodice. Osman paša ju je sazidao 1726. godine, sa minaretom od 16 metara.
Nekoliko stotina metara odavde je Sultanova džamija iz 1719. godine sa minaretom od svega 6 metara. Kada je sultan Ahmed drugi saznao da je neko napravio džamiju veću i lepšu od njegove, mnogo se naljutio, pozvao Osman pašu u Istanbul i otkinuo mu glavu.
To je bilo za nauk bosansko – hercegovačkoj raji da niko ne sme imati ništa lepše i veće od sultana.
Trebinjci ne vole kada ih neko podseti na stari film o kasarni iz ovog grada i čuvenu repliku „Oj Trebinje, Trebinje“, ali će se osmehnuti i rado vam pokazati put ka Anđelkinoj kapiji iz serije Ranjeni orao.
Doduše, turisti se malo razočaraju kad ugledaju katanac i saznaju da Anđelka (Sloboda Mićalović) nikad nije prošla do dvorišta i da je kuća koju su gledali u seriji, u stvari, u Beogradu.
Odmah pored su i najuža ulica u Trebinju kojom u seriji Nataša Ninković vozi automobil (iako to u stvarnom životu nije moguće), zatim prozor sa kojeg je pokojni Marinko Madžgalj gledao u Anđelku, kao i Safetov dućan metražne robe, odnosno današnja suvenirnica Ćiro.
Odmah do kapije je kameni polukrug, sa ostacima slova crvene boje.
Neko od Trebinjaca se našalio i napisao „Kapija Monike Beluči“.
To ne čudi jer je poznata italijanska glumica i model povodom snimanja filma reditelja Emira Kusturice boravila u Trebinju tokom dve i po godine, ostavivši divan utisak na lokalno stanovništvo.
Najmanji i najpoštovaniji je spomenik Jeleni Anžujskoj, takođe poklon Jovana Dučića. Iako poznata kao velika ktitorka i zadužbinarka pravoslavnih crkava i manastira u Albaniji, Crnoj Gori i u Dalmaciji, u Trebinju je imala dvor u kojem je provodila blage mediteranske zime, a ostala je legenda da je mnogo pomagala ovdašnji narod.
Preko puta, na Trgu pjesnika je spomenik Jovanu Dučiću iz 1999. godine, koji je gradu poklonila Drinka Radovanović, somborska vajarka.
Isti ovakav nalazi se ispred Učiteljskog fakulteta u Somboru gde je Dučić učio.
U testamentu je Dučić zahtevao da na njegovom grobu piše „Jovan Dučić pesnik“ jer je on pisao na ekavici, a onda je taj isti naziv iskorišten za njegov spomenik.
Nema godine rođenja i smrti pošto je Dučić krio godine. Čaršija kaže da je to radio zbog žena, a zvanična istorija da ne bi služio vojsku.
Naspram njega je spomenik njegovog idola Petra II Petrovića Njegoša, vladike crnogorskog i pesnika. To je prvi spomenik Njegošu ikad podignut.
Urbana legenda kaže da Trebinjci od dva do pet popodne spavaju i da je grad tada potpuno prazan i da su u to vreme jedino budni Dučić i Njegoš i da jedan drugom recituju stihove.
Obližnji park dar je Jovana Dučića, koji je 1934. iz Đenove, preko Dubrovnika poslao brod sa oko sa 1.036 stabala istočnoazijskog i istočnomediteranskog rastinja. Zahvaljujući njemu Trebinje danas ima jedinstvene vrste na Balkanskom poluostrvu. Lavovi na ulazu čuvaju park, a jedan zapis poznatog pesnika kaže da planina Leotar predstavlja „lavlji grad“.
Pred rastanak i nastavak mog putovanja ka Mostaru, Jelena P. Kovačević rekla mi je da obavezno probam raštan – specifičnu vrstu kupusa, zatim prijesnac (pitu), pastrmku iz Trebišnjice, priganice, med i, naravno, vino.
Moje omiljeno belo, žilavku popio sam sa Milicom Anđelić u njenoj vinariji i napisao priču o toj vrednoj ženi.
Turu čijem sam delu prisustvovao Jelena je sama osmislila, kako kaže, „kopajući“ po arhivima, muzejima i bibliotekama.
Ona voli da turistima napravi osnovni istorijski presek, ali, je pre svega, usmerena ka zanimljivostima, interesantnim činjenicama i svemu onome što opisuje duh Hercegovine i svakodnevnicu njenog naroda.
Oni koji nemaju priliku da je čuju uživo, redovno prate Jelenine tekstove na blogu Jelena P. Kovačević.
O ovoj svestranoj devojci napisao sam posebnu Priču sa dušom, koja će vas nadahnuti da uskoro dođete u Trebinje.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.
