Priče sa dušom

Jugoslovenski DOM ZA STRANCE: Od nameštaja iz SFRJ napravio je jedini BORAVIŠNI muzej na svetu

Crni telefon sa brojčanikom dobio je svoje mesto u boravišnom muzeju na Dorćolu baš tog dana kada sam ga posetio. Taj aparat koji smo koristili u doba Jugoslavije ima svoju priču, kao i svaki drugi detalj u ovom stanu u centru Beograda: nameštaj, lampa, zidni tanjir, suvenir ili poster.

O uređenju Yugodoma, u kojem je sve „made in Jugoslavija“, brine njegov idejni tvorac i vlasnik, diplomirani kostimograf Mario Milaković.

Yugodom je boravišni muzej, ali ga je moguće posetiti, u pauzama kada nema gostiju

Po povratku iz Japana, gde je kao stipendista japanske vlade studirao dve godine na dizajnu informacija, počeo je da razmišlja o nečem kreativnom i rešio da porodični stan debelih zidova i praktičnog rasporeda, sagrađen krajem pedesetih godina u stilu soc-realizma za potrebe vojne elite tog perioda, preuredi u muzej sa prenoćištem. U početku je iznajmljivao jednu sobu i živeo sa gostima, a onda, kada ih je bilo sve više, a on shvatio da polako gubi privatnost, kompletan prostor pretvorio u jugoslovenski dom.

– Prijatelji su me često ugošćavali na mojim putovanjima, pa sam odlučio da to isto probam u Beogradu. Uredio sam jednu sobu za potrebe putnika i pošto sam bio ograničen budžetom kupio sam dobar krevet i udoban dušek. Sve ostalo što ovde vidite deo je moje retro inspiracije. Koncept Yugodoma nastao je spontano, a tako su i gosti počeli da dolaze. Razgovarajući sa njima shvatio sam da im se dopada ovaj stil pa sam se vremenom proširio ponudu – seća se Mario.

U Japanu je ponovo spoznao lokalne vrednosti i kvalitet koji bi kod kuće mogao da preradi i predstavi na drugačiji način. Po njegovim rečima, apsurdno je u Beogradu imitirati Pariz i Njujork i ljudima koji dolaze odatle i koji su proputovali svet nuditi nešto što imaju kod kuće. Najbolje što im se može plasirati jeste domaći i autentičan proizvod. On je to uradio.

– Treba biti iskren i raditi ono što volite, a ja zaista volim dizajn moderne. Imao sam sreću da kod nas taj nameštaj još uvek nije skup za razliku od Zapada gde vintejdž mnogo košta. Ovde kvalitet nije isti kao kada nešto kupite u antikvarnici u Njujorku, ali su cene neretko zaista simbolične.

Koristeći znanje stečeno na studijama primenjene umetnosti u Beogradu, sam je restaurirao nameštaj, osim pojedinih komada koje su preuzeli poznavaoci starih zanata, poput starog tapetara i drugih majstora. Obilazio je buvljake, beogradske pijace i tražio po oglasima ne bi li našao sve što je zamislio da smesti u stanu tik uz Skadarliju.

Mnogi detalji nose njegovu ličnu priču ili su utkani u sećanja, kao što je stolica „lupina“ čuvenog slovenačkog industrijskog dizajnera Nika Kralja ili bele šolje za čaj sa plavim crtama koje smo svi koristili u hotelima, lampe, gramofon, fenovi za kosu, budilnici na navijanje i crno-beli televizori. Naglašava da u Yugodomu nećete naći enciklopedijske podatke, jer mu to nije bio cilj, ali da je kao glavni dizajner imao privilegiju da pusti mašti na volju i da se dozirano poigrava, čak i sa kič momentima.

Po Mariovoj želji ovde nema regala niti naglašenog plafonskog svetla. 

– U toku renoviranja pravio sam svojevrsne omladinske radne akcije ORA, kao nekad. Šalio sam se i dočekivao prijatelje koji su mi pomagali sa parolom: „Tito partija, omladina akcija“ (smeh). Ljudi pozitivno reaguju na Yugodom, dešavalo mi se da su mi se posle nekih emisija na televiziji prilazile komšije na Bajlonijevoj pijaci – objašnjava mi.

Kada gosti stignu, Mario ih dočeka i upozna sa Dorćolom ili jednostavno samo preda ključ, u zavisnosti od njihovih želja

Mada je poslednja generacija Titovih pionira rođena 1982. godine, Mario je imao sreću da zakači tu poslednju klasu jer je pošao godinu dana ranije u školu. Pionirsku kapu i maramu i dalje čuva i priča mi da se rado seća perioda Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

– Nemam mnogo gostiju iz bivše Juge koliko bih očekivao. Najmanje je jugonostalgičara, a najviše onih koji se vezuju za dizajn. Dođu mi gosti iz Kanade ili Australije koji nikad nisu bili u SFRJ, ali kažu, recimo, da ih sve ovo podseća na kuću njihove bake u Sidneju. Moji gosti govore tim prelepim univerzalnim jezikom dizajna. Ako su to mladi koji su rođeni posle 1990. ja im preporučim da odu u Muzej istorije Jugoslavije da se upoznaju sa tim periodom naše istorije.

Yugodom je podeljen na studio, suite i super suite, odnosno tematski na filmske decenije šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina. Gosti mogu da biraju da li će da spavaju u delu muzeja „Ljubav i moda“, „Misterije organizma“ ili „Nije lako s muškarcima“.

Jedini uređaji novih tekovina su klima uređaj, bežični internet i novi kreveti i dušeci

Svaka soba posvećena je drugoj deceniji jugoslovenske kinomatografije.

– Posteri su originalni, sve sam pravio tematski. Sada sedimo u sobi koja je posvećena komedijama osamdesetih i nosi naziv po jednoj od njih – „Nije lako s muškarcima“. Takođe, tu je i Lepa Brena, koja je posle Tita verovatno bila najpoznatija ličnost bivše republike. U susednoj sobi su filmovi koji su bili zabranjeni – priča Mario za Priče sa dušom.  

Njegovi gosti nisu turisti koji putuju organizovano, već nezavisni putnici koji su dosta toga videli. Oni u mestu gde spavaju treba da dožive iskustvo, a ne samo da dobiju krevet sa noćnim stočićem i lampom. Zbog toga Mario planira da proširi svoj posao. Saznanje da je doprineo nečijem kompletnom doživljaju putovanja kroz Beograd pruža mu, kako kaže, istinsku duševnu satisfakciju.

Yugodom je nastao bez budžeta i bukvalno iz jedne sobe stigao do druge i treće. Posle tri i po godine u ovom poslu i poznavajući širu sliku hotelskih prilika u Beogradu video sam da ovde, nažalost, još uvek ne postoji nijedan koncept hotel. Imamo luksuzne i skupe hotele, ali ne i koncept hotele. Iako postoji veća potreba, voleo bih da ponudim jedan takav hotel srednje veličine i trenutno sam u procesu rada na biznis planu i skupljanju tima i partnera.

Yugodom je snažno posvećen sakupljanju, očuvanju i promociji jugoslovenskog kulturnog, umetničkog i dizajnerskog nasleđa jugoslovenske moderne

Pitao sam Maria i kako uspeti u državi u kojoj je bolje ne pokušati nego preuzeti rizik da vaš posao možda neće uspeti?

– Prva motivacija bila je da iznajmljivanjem sobe platim svoje račune. Tada nisam znao u šta ulazim. Ali, posle nekoliko meseci kada sam video ko su moji gosti i kada sam shvatio da su to ljudi sa kojima bih mogao i da se družim, prepustio sam se izazovu i znao da je „to-to“. Verovao sam u sebe i u Yugodom – rekao mi je Mario.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: Monika Pavlović

                                 

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: