Kad dame vode domaćinstvo: Ženska idila na imanju u Đurincima

Oglas za kuću u Đurincima objavljen je u petak, a Suzana Krstić (46) je već u subotu sa svojom porodicom odlučila da da kaparu, i preseli se u ovo selo kraj Sopota. Dugo je ova kozmetičarka iz Beograda zamišljala sebe kako čuva koze na livadi i sa travčicom u ustima mozga o filozofiji života. Pre tri godine je, poneta prirodom i lepotama planine Brezovice, shvatila da više ne želi da živi u gradu, i da jedino na selu može da spoji svoje tri ljubavi: prema prirodi, životinjama i motorima. Poznajući je kao ženu koja se do juče bavila kozmetičarskim uslugama i misleći da će je bubice brzo proći, i njeni prijatelji bili su u čudu. Šalili su se sa njom da ni kofu sa vodom ne može da namota iz bunara, a ona sama dodavala na svoj račun da je pre Đurinaca selo viđala samo na razglednicama.

– Mama Zlata (75), ćerke Ana (25) i Saša (13) i ja godinu dana smo tražile adekvatnu kuću, obilazile smo sela od Vranja do Beograda i prešpartali celu Srbiju, izuzev Vojvodine gde nisam gledala imanja zbog loše vode. U Đurince smo došle 16. januara – priča mi Suzana, što potvrđuje i natpis sa datumom koji sam video u betonu, nekoliko metara od kapije, kada je ova porodica počela građevinske radove koji i danas traju.

– Prvo smo kupile kozu Beku, koja nam dođe kao kućni ljubimac. Dugo sam tražila domaće koke koje nisu hranjene koncentratom, kao i morke. Imamo i inkubator. Sada jednom nedeljno odem na stočnu pijacu u Ripanj, Sopot ili Mladenovac i donesem po jednu, dve kozice. Trenutno imamo četiri velike i tri jareta. Na jesen se nadamo prinovama – priča Suzana, i ponosno ističe da je mlađa ćerka zadužena za štalu, mužu koza i pravljenje sira.
– Mama mi je dala recept, probala sam i uspelo mi je. Svakog jutra pre nego što odem u školu u Sopot, pomuzem koze – nije me strah – priča mi Saša, koja pohađa sedmi razred i trenira karate.

Sir se u porodici Krstić pravi po recepturi za šarski sir, koji je nadaleko poznat na jugu Srbije. Suzana kaže da su po tome jedinstveni jer ga u ovom delu Šumadije skoro niko ne proizvodi.
– Na Šar planini koriste ovčje i kravlje mleko, a mi smo odlučile da naš sir bude kozji. Način sušenja je specifičan, a krajnji proizvod je na pola puta da postane kačkavalj. Stavljamo ga u tegle, kao zimnicu, tvrd je i u njega se dodaje mirođija – objašnjava mi Suzana i kaže da ga, za sada, prodaju preko fejsbuka.
– Kad krenem ka Beogradu, isporučim ljudima koji su naručili. Posle jedne objave na fejsbuku gde sam napisala da smo se preselile, stiglo mi je dosta poruka. Sada bi i neki moji prijatelji da kupe kuću, pa se u njihovo ime raspitujem – priča mi dok ćerke serviraju meze sa sirom.

Suzana kaže da je na selu sve drugačije i da joj se dan potpuno razlikuje od onog u gradu. Sve vreme je na nogama, stalno nešto radi, a kroz osmeh priznaje da nije bila tako vredna u Beogradu. U budućnosti planira da nastavi da proizvodi hranu sa svojim, kako ih naziva u šali, „ženskim Topalovićima“. Kao velike zaljubljenice u životinje, one ne jedu meso niti planiraju da ga prodaju.

– Donele smo četiri mace i dva mala psa iz Beograda, a usvojile smo i dva srednjeazijska ovčara. U poređenju sa 25 kvadrata bašte koju smo imali na Petlovom brdu, ovde je milina. Posadili smo i paradajz, krompir, brokoli i karfiol, a imamo i stabla oraha, lešnika i višnje koja su ostala od prvih vlasnika. Ana planira da u Sopotu otvori radnju, tako da će nam i to biti  izvor prihoda u novom životu – rekla mi je Suzana pre nego što sam se, sa kozjim sirom u tašni, poklonom od ove porodice, uputio kao stanici Laste.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Foto: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com, privatni album