Da ću po drugi put doći u Indijski okean, saznao sam u aprilu 2016, kada je Gordani Popović, novinarki Politike i predsednici srpske sekcije Međunarodne unije frankofonih novinara (L’Union de la presse francophone UPF) i meni, iz Pariza potvrđeno da ćemo učestvovati na 45. Generalnoj skupštini ove organizacije (Les assises de la presse francophone).
Prošli put sam u ovom delu Afrike bio 2012. godine, a tada sam o Madagaskaru, takozvanom osmom kontinentu, slušao samo u okviru programa Ostrva vanile. Ne računam nestvarnu predstavu o ovoj državi iz istoimenog crtanog filma.
Član srpske sekcije UPF postao sam 2011. godine i od tada usavršavam francuski jezik, koji sam učio u osnovnoj školi, gimnaziji i na studijama. U međuvremenu sam počeo da radim sa francuskim turistima kao turistički vodič, a nedavno i da se zvanično sretnem sa više od 300 frankofonih novinara iz celog sveta.
Osim da ste novinar i član udruženja, jedan od uslova da biste učestvovali na skupštini je da govorite francuski jezik i da ga koristite u poslu.
Madagaskar je po svojim prirodnim resursima izuzetno bogata država, reklo bi se da tamo niko neće ostati gladan koliko ima plodne zemlje i pirinčanih polja, ali, nažalost, u stvarnom životu veoma je siromašna. To je i rekao kolega iz Italije na jednoj večeri, koji je obišao ovu državu uzduž i popreko.
Na jugu, u periodima kada nema kiša ljudi bukvalno umiru od gladi i žeđi, pa im se dostavlja humanitarna pomoć.
Kako sam saznao od studenata koji su radili sa nama, prosečne plate kreću se od 60 do 80 evra mesečno u zavisnosti od toga da li živite u Antananarivu ili južnije.
U Antsirabeu, 160 kilometara od prestonice, gde je održana skupština novinara zaposleni u hotelu zarađuje 200.000 arijarija mesečno, što je oko 60 evra (1 evro je 3.300 arijarija).
Na ovom četvrtom po veličini ostrvu na svetu živi oko 24 miliona stanovnika, to je jedna od država sa najmlađim građanima, a nažalost i među najsiromašnijima u svetu sa više od 71, 6% ljudi koji žive ispod granice siromaštva.
Velika beda odmah se vidi na ulicama gde ljudi i deca idu bez cipela (treba imati u vidu i malgašku kulturu i način života stanovnika Madagaskara, jer je to možda deo njihovog načina života), žene sa bebama na leđima prose, a muškarci se utrkuju koji će vas prevesti svojim pus-pusom, prevoznim sredstvom na dva točka.
Higijena na ulicama je na veoma niskom nivou, a pogotovo na štandovima gde se prodaje kuvana hrana, za koju nam je više puta naglašeno da je ne kupujemo.
Meni je najteže pala činjenica da neko treba da me vuče praktično na svojim leđima, ali kada sam video da drugog izbora nemam i da je to samo posao koji Malgašani rade sa osmehom, bilo mi je malo lakše.
Najtužnije su scene majki koje sa decom trče za vama dok se vozite u pus-pusu i nude vam majice, torbice i suvenire kako bi prehranile porodicu.
Njihove rečenice koje su zadihano izgovarale na francuskom jeziku: „mnogo sam gladna“, „požurite, uskoro će se završiti ova vožnja“, „beba je mnogo gladna“ ostavljaju gorak ukus u ustima i pitanje „zašto mi je ovo trebalo?“. Ovaj snimak sam entuzijastično napravio pre nego što su žene došle do mog pus-pusa.
Od prve žene nisam želeo da kupim majicu jer mi nije bila potrebna, a onda sam od druge kupio vezenu torbicu, što je prvu prodavačicu naljutilo. Zatim su se pred mojim očima svađale (sve vreme trčeći za mnom), a bilo je i gurkanja, pa sam naivno, da bih ih smirio, kupio torbicu i od druge.
Uvideo sam da to nije bio sjajan potez kada su mi prišle i ostale žene da nude drvene igračkice u obliku ptičice…
Jedva izvukoh živu glavu od objašnjavanja, a pošto je vožnja bila u okviru turističke ture, znamenitosti pored kojih smo prolazili nisam ni video.
Koliko god sve ovo bilo tužno i koliko god bili siromašni, Malgašani su uvek nasmejani, dobronamerni, rekli su mi da ne vole rat i nemire i čini se da ne bi menjali svoje ostrvo ni za šta na svetu.
Od Pariza smo stigli letom kompanije Air Madagascar koji traje oko 11 sati. Cene karata zavise od sezone (kad je kod nas zima, na Madagaskaru je leto), a povratna karta od Pariza može se naći za oko 750 evra.
Večera i doručak u avionu su uračunati, ali i velika količina vode, koja je meni bila bitna jer imam problem sa venama, upravo od prethodnog dugog letenja avionom. „Da smo znali da će nekoliko dana posle nas u Antananarivo stići i delegacija Vlade Srbije na Samit frankofonije, mogli smo i njihovim avionom“ – našalio sam se na fejsbuku.
Kada smo stigli u Antananarivo, pomerili smo satove za dva časa unapred (što je po tamošnjem vremenu već bilo 2.40 posle ponoći), a zatim smo na parkingu čekali do 5 ujutru da svane.
Pomalo zbunjeni zbog čega nas mini-busevi ne prevezu do Antsirabea, kasnije smo shvatili da su vozači čekali zoru!
Na Madagaskaru nije preporučljivo voziti noću!
Pokušao sam od nekoliko ljudi sa saznam zbog čega je to tako, ali nisam dobio konkretan odgovor. Jedna devojka mi je rekla da je to zbog lošeg osvetljenja i loših puteva, uplašeni novinar koji je obilazio Madagaskar pre naše grupe prepričao mi je da je njega i kolege tokom noći vojska zaustavljala na svakih 20 kilometara ispitujući vozača gde je krenuo i zašto baš sada njih vozi.
Pričao mi je da su mlatili baterijskom lampom ispred njih kao u nekom filmu. Nezvanično smo saznali da zbog nestabilne političke situacije predsednik države možda na taj način drži kontrolu nad stanovništvom. Istina je negde između.
Predsednik Hery Rajaonarimampianina otvorio je naše susrete, a dan pred njegov dolazak saopšteno nam je da umesto u 10 treba da budemo u hotelu Thermes u 8 sati ujutru, jer će sve biti blokirano. Taman sam pomislio da će ga narod dočekati aplauzima dok bude u blindiranoj limuzini prolazio ulicama Antsirabea, međutim, predsednik je doleteo helikopterom.
Zli jezici kažu da postoji i objašnjenje za to u vidu nezadovoljstva jednog dela Malgašana, pa da je bezbednije da leti nego da ide drumom. Obrni okreni, što više putujem lakše shvatam da je u celom svetu ista situacija sa političarima, njihovim moralom i odnosu prema narodu.
Skupština je trajala četiri dana i teme su stvarno bile zanimljive.
Znate onaj osećaj, odete čak na Madagaskar da se bavite temama koje muče novinare u svetu, da izađete izvan svojih okvira svakodnevice.
Okosnicu „Mediji u zemljama u razvoju“ pratile su višečasovne debate sa pitanjima o ekonomskoj nezavisnosti medija, razlozima za uspehe i lekcijama za neuspehe, tehnološkim mutacijama (prednost ili hendikep), privatnim investicijama i nezavisnosti medija, slobodi i odgovornosti novinara, faktorima razvoja i diskreditovanja.
Neverovatno iskustvo i poznanstvo sa novinarima, pre svega iz afričkih zemalja (Senegal, Madagaskar, Kamerun, Komorska ostrva, Benin, Togo, Kongo, Obala Slonovače, Gvineja…) ali i iz evropskih poput Mađarske, Rumunije, Bugarske, zatim Jermenije, Gruzije, ali i iz najbližeg komšiluka, Crne Gore i Hrvatske, sa kojima sam se najviše družio. Ništa bez balkanske ekipe (na slici gore).
Posle serije okruglih stolova i ateljea vraćali smo se u hotel pus-pusom za koji smo plaćali različitu cenu skoro svakog dana. Organizatori su nam rekli da bi trebalo platiti od 3.000 do 4.000 arijarija, što je oko jednog evra, ali su cene varirale i do 10.000. Tražili smo popust za dvoje, kada su nas vozili biciklom.
U lepo uređenoj i čistoj sobi hotela Vatolahy sačekale su me sveća i šibica na stočiću, u slučaju restrikcija struje.
Prozori su bili zabravljeni zbog komaraca, a sprej sam mogao da tražim na recepciji. Dešavali su se prekidi struje nekoliko puta, čak i u toku konferencije u glavnom hotelu, ali ne duže od 10 minuta. Zbog toga sam iz Srbije poneo jednu džepnu lampu, za svaki slučaj, kako su i organizatori preporučili.
Ponekad je nestajalo i vode u hotelu, ali to su sve stvari na koje bi pre polaska na Madagaskar trebalo da se pripremite. Posebno treba znati da se voda sa česme nikako ne sme piti, čak ni zube njom ne treba prati, već flaširanom.
Pre nego što sam stigao na ovo daleko ostrvo, u Beogradu sam posetio Institut za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut gde su mi ljubazne doktorke pojasnile šta smem, a šta ne smem da radim na Madagaskaru.
– Ponesite odeću svetlih boja koja ne privlači komarce, kao i lanene i pamučne košulje dugih rukava, šešir, ešarpu, naočare za sunce. Jedite samo voće koje je zaštićeno korom od zagađenja (banana, ananas, pomorandže, mandarine…), ne konzumirajte zelenu salatu, izbegavajte ceđene sokove i kocke leda u kafićima. Što se tiče malarije, pošto Madagaskar spada u visoko rizičnu teritoriju tropske klimatske zone, preporučujemo da kupite lek malaron (malarone) kao i autan tropic kojim ćete se prskati kad padne mrak i kada ste u blizini vodenih površina – izdeklamovala mi je doktorka i dala mi napismeno sve ovo plus gomilu informacija na šest kucanih strana!
Vakcinisanje nije neophodno.
Malaron! Kako nabaviti taj lek? Nije registrovan u Srbiji, ne može se naći preko veze, nije uopšte dobar za organizam jer može izazvati brojne nuspojave (kažu da može da pomuti vid, ali i razum), a i ne garantuje vam stoprocentnu zaštitu od malarije. Da biste ga kupili u inostranstvu, treba vam recept iz vašeg Doma zdravlja.
Nakon što sam mom doktoru pružio priliku da prvi put u životu napiše recept za ovaj lek (to mi je sam otkrio), krenuo sam da ispitujem prijatelje koji žive u Evropskoj Uniji, odnosno u zemljama iz kojih postoje letovi ka Madagaskaru i gde se prodaje malaron. Naravno, Francuska je bila prva na listi jer tamo imam najviše prijatelja, pa su mi roditelji mog druga koji su baš u novembru planirali da dođu u Beograd kupili dve kutije i učinili mi veliku uslugu.
Recept sam im prethodno skenirao i poslao mejlom.
Jedna kutija košta 15 evra, a pošto se lek uzima od dana pre polaska do sedmog dana po povratku, potrebna su vam dva pakovanja.
Tražio sam informaciju da li lek sme da se kombinuje sa alkoholom jer, kako da odem na drugi kraj sveta, a da ne probam tamošnje pivo ili vino, i pošto na internetu nisam naišao na kontraindikacije, umereno sam pio alkohol i ništa mi nije falilo.
Za doručak smo jeli hleb sa puterom i džemom, kao i voćnu salatu, ceđeni sok i kafu ili čaj (u hotelima možete piti sokove i imati poverenje u kuvare), a za ručak pileće ili svinjsko meso, a najčešće meso zebua. To je životinja poput bika, ali sa grbom na leđima.
Pirinač je uvek prilog, kao i povrće. Poslastica su najčešće voćke poput manga, papaje, ananasa i veoma traženog i ukusnog leičija (na Reunionu, gde sam otišao posle Madagaskara kupio sam ga na pijaci, a snimak možete videti ovde).
Saznali smo i za povrće manjok koje raste pod zemljom, slično krompiru, i to u toku ekskurzija koje su za nas bile organizovane tokom prva dva dana našeg boravka. Drugi deo putopisa pročitajte OVDE.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Napomena: Članak je u vlasništvu Priče sa dušom doo i može se preneti na drugi sajt uz link ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava.
