RARITETI Viktorovog muzeja: Knjiga od pirinča i Ivo Andrić NA KINESKOM

Kao sedmogodišnjak koji je u slobodno vreme pisao pesme, Viktor Lazić (30) iznenadio se kada je njegova baka Danica jednog popodneva došla iz Aleksandrova kod Zrenjanina na Banjicu, ispričala mu priču njegove porodice o biblioteci iz 18. veka i ostavila mu u amanet da bude naslednik kolekcije retkih knjiga koje su sakupljali njegovi preci. Od više unuka i praunuka, intuitivno je te 1992. godine odabrala baš njega, kao da je znala da će jednog dana njen unuk postati putopisac i autor pet knjiga. Dve godine kasnije predala mu je i zlatnu medalju, koju je njegov pradeda dobio od kralja Aleksandra Karađorđevića.

Viktor je danas direktor Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti, i osnivač Udruženja građana za unapređenje srpske kulture, umetnosti i međunarodne saradnje Adligat, u okviru kojeg će uskoro biti otvorena i biblioteka. Sve ove plemenite ideje sprovodi zajedno sa pedesetak najvažnijih ljudi naše kulture, među kojima su i osnivači koji su ovoj organizaciji ostavili svoje legate: Milovan Danojlić, Pero Zubac, Srba Ignjatović, pokojni Miodrag Pavlović, Mirjana Vuisić, supruga pokojnog glumca Pavla Vuisića, porodica Bešević, porodica Leko. Rad udruženja podržale su sve važnije institucije u Srbiji, a od SANU je stigla donacija od milion knjiga.

Sa ovim vrsnim putopiscem, advokatom, doktorandom i turističkim vodičem razgovarao sam u muzeju na Banjici, baš u sobi u kojoj je saznao za dugo čuvanu porodičnu priču.

– Iako je bila nepismena, baka je veći deo života provela sa knjigama, a na ovom mestu, u njenoj 80 i nekoj godini, naučio sam je da čita. Bio sam đak prvak, a ona je za nedelju dana, uz neviđenu strast savladala sva slova, dok je pre toga slagala knjige po bojama, veličini i koricama. Družili smo se desetak godina, a preminula je 2002. godine – priča mi Viktor, pripadnik devete generacije porodice Lazić koja ima biblioteku, počevši od Mihaila Lazića, sveštenika koji je početkom 18. veka počeo sa nekoliko knjiga.

– Već sredinom 19. veka imali smo značajnu kolekciju, kojoj je dosta doprineo naš rođak Laza Telečki. Po Vojvodini,odnosno tadašnjoj Austrougarskoj pročulo se za nju, pa su intelektualci počeli da dolaze u Kumane. Čukundeda Aleksandar Lazić 1882. godine otvara čitalište, sa radnim vremenom i knjigom zaduženja – priča Viktor.

Istorija porodične biblioteke bila je veoma burna, nastavlja Lazić i dodaje da su sve srpske biblioteke kao feniksi: jedna generacija ih pravi i neguje, a onda budu uništene i stvarane ispočetka.

– Moj pradeda Luka Lazić početkom 20. veka preuzima brigu o biblioteci. Izbija Prvi svetski rat, a on uplašen da će kao rezervista austrijske vojske biti nateran da ratuje protiv Srbije, beži i pridružuje se dobrovoljcima u Srbiji. Nekoliko najvrednijih primeraka, ušiva u gunj i nosi sa sobom. Nije ni sanjao da će sa njima prepešačiti do Drača. Na Krf je prebačen brodom, koji je pogođen, a pošto je morao da skoči u vodu da pomogne prijatelju neplivaču, knjige gubi zauvek. Iako ogorčen, počinje da sakuplja srpsku ratnu literaturu i štampu. Koliko je danas ta kolekcija značajna, govori podatak da njenu digitalizaciju organizuje British library. Prisustvo države najbolje se osećalo kroz štampu, pa su vojnici na Solunskom frontu čitali Uputstvo za oranje traktorima, ali i ratne proglase i beletristiku. Danas posedujemo i strogo poverljiv časopis iz tog vremena, namenjen informisanju unutar srpske vlade koji je štampan u manje od 50 primeraka – objašnjava mi Viktor.

Rat se završava, počinje zlatno doba biblioteke, a Luka 1929. biva odlikovan zlatnom medaljom za zasluge na polju kulture, od kralja Aleksandra Karađorđevića lično. Da bi napravio čitalište samoodrživim, razrađuje sistem za raznošenje knjiga i novina biciklom, u krugu od 150 km. Viktor priča da je njegov pradeda toliko voleo knjige, da bi, ako bi neko od članova iscepao listove, svojeručno prepisivao nedostajuće stranice. I te primerke njegov praunuk danas posvećeno čuva.

– Drugi je svetski rat, Nemci naređuju da porodica nastavi sa raznošenjem novina, ali nemačkih ratnih i fašističkih proglasa. Pošto nisu imali poverenja u mog dedu Milorada, odlučuju da moja baka Danica, nepismena žena i majka dvoje dece, preuzme taj posao. Ona je i najzaslužnija za opstanak današnje biblioteke. Niko nije smeo da ode u susedno selo bez posebne dozvole za kretanje po Trećem rajhu, koju je baka imala. Već prvog dana kad je trebalo da podeli Majn Kampf, u dogovoru sa dedom, stupa u kontakt sa partizanima i sve vreme radi kao špijun. Imala je zadatak da prebroji nemačke vojnike i upamti koje naoružanje imaju, a čak je kupovala hranu za partizane i ostavljala im je na dogovorenom mestu. Pričala mi je da je glad bila toliko velika da je za decu lovila puževe i kuvala čorbu od trave. Kada je jedan bogati nemački trgovac za jednu knjigu mom dedi ponudio tri džaka brašna, ovaj ga je vilama isterao iz dvorišta – seća se Viktor bakine priče.

Sa oslobođenjem od okupacije za biblioteku nije došlo dobro vreme, već naprotiv, nacionalizacija. Pred smrt, Viktorov pradeda se sa svojim sinom dogovorio da ne pristanu na to, a vredna i za to vreme problematična štiva spakovali su u metalni sanduk i zakopali ga pod vinogradom.

– Deda je zbog toga bio i u zatvoru, ali ga je baka spasila, zbog svojih zasluga za partizane. Biblioteku u Aleksandrovu, deda Milorad ponovo je otvorio pedesetih, dok je sanduk sa knjigama iskopan sedamdesetih godina. Deka je umro 1977. godine, nakon čega je baka zatvorila biblioteku i sve spakovala u podrum, tavan i šupu, a knjige su tamo stajale sve dok mi nije ispričala celu priču 1992. godine. Od tada mi je svaki put kad bismo se videli, donosila knjige koje je čuvala.

Ovo je deo, slobodno mogu reći, prave filmske priče koju možete čuti i lično od Viktora, tokom turističkog obilaska njegovog muzeja na Banjici, kada će vam ispričati i priče o neobičnim i retkim knjigama, poklonima i suvenirima iz inostranstva koje je doneo sa svojih putovanja.

Ovaj svestrani momak često putuje po svetu, gde mu se neretko dešava da mu, zbog prevelike želje za vrednim štivima, čak ne ostane novca za smeštaj. S druge strane, kada ima mnogo materijala, organizuje prevoz knjiga kamionima do Beograda, kao što je to bio slučaj od Londona i Moskve.

U muzeju koji vodi, između ostalog, nalaze se i autobiografija Branislava Nušića koju su njegovi prijatelji tajno pripremili za njegov 60. rođendan (sa sve posvetom), zatim knjiga sa listovima od kineske svile, koju je bivši predsednik Srbije Boris Tadić poklonio svojoj majci Nevenki, koja je jedan od osnivača udruženja, ali i knjiga sa koricama od kozje kože i jedna od najmanjih knjiga na svetu od svega 3,5 mm. Specijalna atrakcija je knjiga iz Kine odštampana na posebnom papiru od pirinča, koju u slučaju gladi možete pojesti, jer se jednostavnim dodatkom jedne supstance pretvara u kašu.

„Mogao bih mesec dana da ti pričam o knjigama“ – sa osmehom me je „upozorio“ Viktor, pre nego što sam napustio ovo bajkovito mesto u mom komšiluku, pa smo rešili da nešto ostavimo i za neku od narednih Priča sa dušom.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta, naslova i fotografija dozvoljen je samo uz navođenje izvora i veze ka www.pricesadusom.com)