Kad vam po dolasku u Kapetan Mišin breg, kod Donjeg Milanovca pogled odozgo pukne na široki Dunav, kad probate specijalitete sa vlaške sofre i kad, kao Dušanka Stefanović (60) gledate na Evropsku Uniju, odnosno rumunsku obalu, brzo postaje jasno zašto ova vredna žena koja sa suprugom Živoradom (64), ćerkom Suzanom i sinom Srđanom vodi otvorenu galeriju i etno-domaćinstvo, tvrdi da se nikad ne bi vratila na prethodni posao i da joj je žao što nisu ranije postali ugostitelji.
Dušanka je radila u fabrici Megaplast, dok je Žika Bosonogi, kako ga nazivaju, pošto od detinjstva hoda bos i tako dočekuje i goste, dugo radio u proizvodnji. Sebe opisuje kao dete flotacije Rudnika bakra Majdanpek i velikog jugonostalgičara, trostrukog udarnika omladinske akcije Morava. Zajedno mi pričaju da su pre 12 godina krenuli od nule, tragajući za novim izvorima prihoda, želeći da se bave nečim što će biti hit u 21. veku: etno i eko-turizmom.
– Dogovorili smo se da našu poslovnu filozofiju zasnujemo na tri sveta pravila: da budemo autentični u svakom pogledu, od načina pripreme hrane do posluženja, da radimo s ljubavlju 25 sati u danu koji ima 24 časa, i da ulažemo deset godina u posao, da bismo tokom jedanaeste razmišljali o tome da zaradimo dinar – priča mi Žika i ispravlja me što sam pre dolaska sa turistima, telefonom pitao da li se hrana služi na švedskom stolu.
– Bilo bi prirodnije da smo je nazvali srpskom sofrom, ali pošto svaki kraj ima svoju specifičnost, mi smo odlučili da naša jela poslužujemo na vlaškoj sofri. Sve je potpuno zdravo i sa ovih prostora, bez ikakvih dodataka, po receptima naših baka – kaže Žika, a Dušanka dodaje:
– Pohovana ili dinstana kopriva, pite, proja, jagnjetina, jaretina, piletina, dve vrste sira, domaće lepinje, pečene paprike i pečurke, neka su od naših jela. Nemamo ništa od kafanske hrane poput ražnjića, ćevapa i pljeskavica. Povrće gajimo u našem plasteniku, ništa ne prskamo, a imamo i voće koje je ove godine odlično rodilo. Od životinja tu su samo mačke i psi, a pernatu živinu obnovićemo kad im budemo sagradili dobru, čvrstu kućicu, kako bi bile zaštićene od lisice koja nam je sve uništila zimus. Za naše potrebe i za goste pravimo rakiju od meda – stekovaču, čiji stari recept ne otkrivamo – tajanstvena je.
Stefanovići imaju zanimljiv koncept poslovanja po kojem, iako mogu više da zarade, ne žele da imaju previše gostiju.
– Zaustavićemo se na ovih 12 kreveta, jer sa svakim gostom hoćemo da ostvarimo najneposredniji kontakt i da ime gradimo na miru i tišini. Ako ovde boravi veliki broj ljudi, dolazi do degradacije prostora i gubi se taj utisak, zahvaljujući kojem nam se gosti ponovo vraćaju – objašnjava Živorad.
Tokom moje posete, ugostili su dve porodice egipatskih Kopta, u međuvremenu su stigli i biciklisti koji traže smeštaj, a nekoliko dana kasnije i baka iz Pariza koja pešači obalom Dunava. Skoro da nema ambasade u Beogradu čija delegacija nije ovde ručala, od turista najčešće dolaze Nemci, Englezi i Francuzi, a iz dalekih zemalja Japanci i Tajlanđani.
– Svesni smo da turizam zahteva mnogo ulaganja, pa se posvećujemo oplemenjivanju prostora i organizujemo umetničku koloniju. Pored drvenih skulptura koje ja izrađujem, svakog oktobra dolaze nam umetnici koji stvaraju u kamenu, vajari, slikari i skulptori, koji ostavljaju svoja dela u našoj zatvorenoj galeriji i galeriji pod vedrim nebom. Cela moja porodica je angažovana u Kapetan Mišinom bregu i mnogo sam srećan što turizam zanima i našeg unuka, dvanaestogodišnjeg Mateju. Dušanka i ja smo postavili temelje, a na naslednicima je da nastave ovaj posao – rekao mi je Žika, dok sam se ja odmah uputio ka sofri da probam pohovanu koprivu.
Tekst i foto: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com
