Sa dolaskom proleća bude se leptiri, ali i ekipa iz udruženja HabiProt. Oni jedva dočekaju prve zrake sunca da izađu na teren, a prvi sastanak uvek imaju u prirodi. Zajedno sa upravljačima zaštićenih prirodnih dobara, ove godine istražuju insekte na Staroj planini, kod sokobanjske Ripaljke, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, u okolini Subotice i na Vlasinskom jezeru.
Jedan od zaljubljenika iz ove družine je i Miloš Popović (28) iz Zaječara, diplomirani biolog i istraživač na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu, koji je do sada video oko 300 vrsta dnevnih leptira od 400 – 500, koliko ih ima u Evropi.
U Srbiji je, prema njegovim rečima, zvanično zabeležena 201 vrsta, od čega je u poslednjih nekoliko godina ovo udruženje pronašlo desetak novih.
– Kod nas u narodu poznatije su krupne i upečatljive vrste leptira, kao što su limunovac, čkaljevac, šafranovac, lastin repak, veliki kupusar… Možda je najpoznatili lastin repak (Papilio machaon) koji se provlači kroz većinu knjiga i udžbenika, ali ga ljudi često mešaju sa prugastim jedrilcem (Iphiclides podalirius). Kao štetočinu ljudi navode kupusara, misleći pri tome na velikog kupusara. Ranije je kupusar bio naš redovni komšija, nešto nalik vrapcima među pticama. Međutim, danas se kupus tretira insekticidima, pa je veliki kupusar sve ređi stanovnik bašta – objašnjava mi.
U poslednje vreme sve popularniji leptir je močvarni mravnik (Phengaris teleius), ugrožena vrsta na nivou Evrope, a njegovom otkrivanju doprineo je i Miloš koji je 2011. godine bio u istraživačkom timu u Subotici. Jedna od najređih vrsta je malena erebija (Erebia orientalis), koja se može naći samo u Srbiji i u susednoj Bugarskoj. Ona nastanjuje najviše proplanke i pašnjake na Staroj planini.
– Kod nas su započeta istraživanja u okviru mog doktorata koje je pomogla Rufford fondacija i Butterfly Conservation Europe. Procenili smo da u Srbiji živi ukupno oko 15.000 jedinki te vrste, da je prosečni životni vek oko tri dana, da se vrsta ne kreće mnogo i da je od izuzetnog značaja pravilno košenje vlažnih livada na kojima živi. Dok je još gusenica, ova vrsta se hrani najpre jarčijom travom, a zatim parazitira na mravima (gusenica se hrani larvama mrava u mravinjaku i u potpunosti ih oponaša). Zbog tog komplikovanog ali i zanimljivog životnog ciklusa leptir je s jedne strane ugrožen i preti mu izumiranje, a s druge strane zanimljiv istraživačima i ostalim prirodnjacima.
Milošu je bilo sedam godina kada je počeo da se zanima za insekte. Kaže da verovatno od toga ništa ne bi bilo da ga roditelji nisu podržavali u interesovanjima. Otac mu je kupio knjižicu „Upoznajmo insekte“ i pomogao mu da napravi daske za razapinjanje leptira, kutije za teren i ostalu opremu. Živeo je u kući u kojoj se uvek obrađivala zemlja, pa je sa dedom, nakon što bi sakupili seno ili okopali nekoliko redova kukuruza, išao da gleda ili da lovi insekte.
– U početku sam ih verovatno, kao i većina ljubitelja leptira, voleo zbog boja. Većinu vrsta mogu da identifikujem bez usmrćivanja, a prepariranje insekata mi sada ne predstavlja zadovoljstvo. Dosta ljudi prikuplja podatke, pa se nadam da će se moje veštine iz statistike najbolje „isplatiti“ na leptirima. Leptiri su super za moj rad u nevladinoj organizaciji. Leptiri su lepi, svima poznati, ne ujedaju i čak umeju da budu korisni. Sigurno ne bih naišao na tako veliku publiku da se bavim očuvanjem komaraca ili obada – šali se Miloš.
Oduvek je voleo biologiju i priča mi da je znao da će upisati Biološki fakultet. Od ove godine radi svoj posao snova na koji je čekao tri godine, kao istraživač na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu.
– Radim i u svom udruženju, gde se veliki broj ljudi okuplja volonterski. Imao sam sreću da se preko udruženja upoznam sa velikim brojem stručnjaka iz Evrope koji se bave ozbiljnom naukom i zaštitom prirode. Prepešačio sam Balkan uzduž i popreko, pa ne postoji država u kojoj nisam bio zbog leptira, spavajući i u šatoru i u luksuznom hotelu. Pored toga, bavim se i umetnošću koju sam nasledio od oca – slikanjem i fotografisanjem, računarima i slobodnim softverom, i poljoprivredom. Održavam vinograd, nešto voća i baštu, pa u mojoj porodici čitavog leta ništa ne kupujemo iz prodavnice – nastavlja Miloš svoju Priču sa dušom.
Oko 45.000 fotografija leptira skladišteno je u Miloševom računaru, a ovaj podatak ne čudi jer je njegovo pravilo broj jedan na putovanjima – da ponese foto-aparat.
– Svašta drugo sam zaboravljao, ali bez aparata ne krećem nigde. Uvek imam i dobre cipele, a od ostale opreme bitna je mreža kojom hvatamo leptire, da bi mogli izbliza da pogledamo o kojoj vrsti je reč. Niko od nas ne nosi profesionalnu planinarsku opremu, a stigli smo do najviših vrhova od Alpa do Pirina. Pamučna majica i vojne pantalone kupljene na vašaru sasvim su dovoljni. Moj vozni park godinama je crveni jugo koji „ide na plin“, ali je bogami stigao čak do Slovenije, gde sam bio atrakcija. Uživam da provedem na nekom mestu nedelju dana i fino se upoznam sa njim nego da ga brzo pređem kolima – kaže Miloš i otkriva da je leptire najbolje posmatrati ujutru, dok ne izgreje prejako letnje sunce.
Za kraj razgovora, a pred put u okolne države, Miloš mi je pričao i o iskustvu na međunarodnom skupu u Holandiji.
– Tamo živi svega šezdesetak vrsta u odnosu na više od 200 u Srbiji. Kod nas na istoku Srbije bavljenje zemljoradnjom je sramota, dok sam u Holandiji u studentskom domu video studente kako okopavaju svoje bašte i čuvaju kokoške. Holanđani se trude da se vrate prirodi više nego iko, ali su to malo što imaju davno uništili i sada ulažu ogromne novce da ga povrate. Što se prirode tiče, mi imamo daleko više toga da ponudimo, ali se prema njoj odnosimo mnogo bahatije – rekao mi je Miloš Popović.
Tekst: Nenad Blagojević; Fotografije: Miloš Popović, Miroslav Miljević, Tijana Jovanović, HabiProt; Napomena: Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Prenos u štampane medije nije dozvoljen. Hvala vam što poštujete autorska prava.
