Ljubav u rukama sudbine

Filmska priča frizera Aleksandra Andrejića (41) iz Beograda i kompjuterske tehničarke Kore Pen (41) iz engleskog gradića Helšama imala je svoju prvu klapu davne 1989. godine na ostrvu Sveti Stefan u Crnoj Gori, a nastavak na beogradskom aerodromu pre dve godine.

Mlada Engleskinja letovala je sa drugaricom i njenim roditeljima, a Aleksandar je radio preko leta kao konobar. Ljubav je brzo planula, ali rastanak došao još brže. Deset dana su bili nerazdvojni, a kada je Kora trebalo da krene kući plakali su kao mala deca. „Nedostaješ mi, kada ćemo se ponovo videti?“ – pitala ga je u telefonskom razgovoru već po dolasku u Brajton, a on joj je odgovorio da ne može kod nje dok ne dobije pasoš, što je tada bilo uobičajeno tek nakon odslužene vojske.

– Sutradan sam ga ponovo pozvala, a pošto nisam mogla da izdržim, ubrzo sam otputovala u Srbiju u goste kod njegove porodice. Usledio je rastanak u suzama, sve do leta 2012. – priča mi Kora u restoranu u Beogradu.
– U vojsci sam dobijao njena pisma iz Velike Britanije, a sećam se da je 19. avgusta 1992. poslala poslednje u kojem je napisala da mi želi svu sreću ovog sveta, ali i da se verila – seća se Aleksandar i dodaje da ju je godinama tražio preko društvenih mreža.
– Kum Zoran mi je pomogao i bio sam presrećan što sam našao svoju ljubav iz tinejdžerskih dana. Kada sam je video na fejsbuk profilu, odmah sam joj poslao poruku želeći da nastavimo tamo gde smo stali – otkriva Aleksandar.

Posle dva meseca Kora je odgovorila na poruku. Počeli su sve češće da se dopisuju i da se ponovo zaljubljuju. Oboje kažu da su više od dve decenije mislili jedno na drugo.
– Molila sam se za njega dok sam sa strepnjom slušala vesti iz Srbije tokom bombardovanja 1999. godine – iskrena je Kora. Prisetila se i kako je Saša, kad su se upoznali na moru bio zgodan i ljubazan mladić, pravi gospodin.
– Iako smo imali slatku ljubav, uvek mi je bilo toplo u srcu kad bih o njemu razmišljala. Oduševili su me njegova energija i karakter. Kada sam ga posle toliko godina videla na skajpu, za mene je bio isti onaj zgodni sedamnaestogodišnjak – priča mi.

Na prvom susretu posle 23 godine Saši je srce htelo da iskoči. Na beogradski aerodrom sa Korom je sletela i njena ćerka Silija. Po povratku u Englesku, Kora je odlučila da se odmah vrati u Srbiju i ponovo došla u Beograd, ali i na Kupusijadu, u Sašino selo Mrčajevce.
– Prsten sam stavio u čašu crnog vina, umalo ga nije progutala (smeh).
– Nisam dozvolila da ga izgubim po drugi put. Odmah sam rekla „da“ – uzbuđeno priča Kora. Venčali su se 1. decembra 2012. godine u Beogradu.
– Kora je ostala ona ista devojčica, ali obogaćena životnim iskustvima, nezavisna i jaka žena. To mi je pomoglo da prekinem strah od porodičnog života pošto smo oboje imali po jedan neuspeli brak – kaže Saša.
– Bili smo pravi ljudi u pogrešno vreme. Čuvala sam njegova pisma, slike i poklone, čak i dok sam bila u drugim emotivnim vezama. Verujem da sudbina udesi stvari u pravom trenutku, koji smo nas dvoje doživeli – završava Kora.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Foto: privatni album