Deo stana na dva nivoa u kojem živi Gordana Rakulj Radovanović (48) iz Beograda pretvoren je u atelje, tako da je kutak u kojem stvara, ušuškan i izolovan. Osim mašine za šivenje, tu su i repromaterijali, vuna i koflin za punjenje lutaka, konci, igle, makaze i gomila tkanina, alata, boja.
Iako je godinama pravila nakit, tašne i lutke, ova diplomirana vajarka po profesiji, a dizajnerka lutaka po vokaciji, pre pet godina vratila se svojoj staroj ljubavi, otkrila lutke od čarapa na internetu i zaljubila se u njih. Probala je sa jednom, a onda su došle druga, deseta, stota.
– Nikad nemam dovoljno slobodnog vremena i uvek imam osećaj da ga kradem. Upravo sam završila novogodišnju lutku, slikala je, sredila fotografije i postavila na fejsbuk stranicu Tajni život čarapa. Posle ovog intervjua izvešću psa u šetnju, a onda sa sinom uraditi domaći zadatak iz matematike – priča mi Gordana o svom rasporedu, a ja je pitam gde nabavlja materijal, odnosno čarape.
– Kupujem ih svuda. Veoma mi je važan dezen, a nakon toga dolazi opipavanje čarape i blago rastezanje. Postala sam ekspert za čarape – za lutke nije dobro ako se čarapa previše razvlači, dok su za nogu takve idealne. U poslednje vreme kupujem ih u omiljenoj radnji u kraju. Gazdarica je jedna divna žena koja prati moj rad i nabavlja čarape koje su mi potrebne.
Nedavno je otkrila i lutke koje se rade tehnikom suvog filcanja i tada primenjuje svoje znanje iz vajarstva. One se oblikuju i vajaju u vuni, što za Gordanu predstavlja veliki izazov i pruža joj mogućnost da se i likovno izrazi.
Dok radi, u Gordaninom ateljeu vlada tišina, jer, kako kaže, uvek osluškuje da li će je sin pozvati ili će pas zalajati i pozvati je da izađu napolje. U retkim trenucima samoće i mira pusti muziku, dok kafa i čaj imaju svoje vreme koje ne preskače.
– Moje lutke su namenjene svima, i velikoj i maloj deci, kolekcionarima takođe. Povremeno ih prodajno izlažem na manifestacijama poput Mode za poneti ili Mode za kuću, u Kulturnom centru Grad. Tu su i moja fejsbuk stranica i profil na kojima dosta ljudi prati moj rad – priča mi Gordana i dodaje da trenutno živi od izrade i prodaje lutaka, kao i da je svesna vrlo teške ekonomske situacije u zemlji koja se odražava i na prodaju.
– Lutke koje stvaram zahtevaju dosta vremena – mnogo sati rada, potpunu predanost i fokus. Nijedna lutka nije ista, svaka je original i neponovljiva. Veći deo izrade zahteva ručno, a ne mašinsko šivenje, a za to je potrebno mnogo radnih sati. Često ih posmatram kao skulpture, trudim se da one budu dela primenjene umetnosti. Forma, boje, kostim, kompozicija – sve to mi je veoma važno i zbog toga ove lutke ne mogu da se prodaju po niskoj ceni – objašnjava i otkriva da sve imaju zajedničko ime Donda, po čemu su prepoznatljive i van Srbije.
– Jedna Donda se našla na televiziji, u Always reklami snimljenoj za arapsko tržište. Mnogo je Dondi u Americi, Australiji, Rusiji, Evropi, čak su putovale i u Peru. Verovatno postoji još neko egzotično mesto za koje ne znam – završava Gordana svoju Priču sa dušom.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen uz navođenje izvora i veze ka www.pricesadusom.com)
Fotografije: Gordana Rakulj Radovanović
1 komentar
Mnooogo su slatke ove lutkice 🙂 Svaka cast umetnici i njenim vrednim rukama i kreativnim idejama 😀