Mesto na jugu Srbije u kojem NEMA NEZAPOSLENIH: Ovde svih 250 stanovnika rade i ne razmišljaju o odlasku

Nadmorska visina od 681 metar, čist planinski vazduh, veliki broj sunčanih dana u toku godine, lekovita voda na čijim izvorima izvire 100 litara u sekundi, pešačke staze, netaknuta priroda. Sve to stanovnici Lukovske Banje i njihovi gosti koji dolaze u hotele na odmor ili na lečenje imaju tokom svih 365 dana u godini.

A oni koji žive u ovom mestu na oko 300 kilometara od Beograda samim tim nemaju nijedan razlog da odavde odu. Jer, od 250 stanovnika koliko ih živi u Lukovskoj Banji skoro svi radno sposobni stanovnici su zaposleni u tamošnjim hotelima.

Zimska idila u bazenu hotela Jelak

Informacija o 50 mladih ljudi koji su jesenas dobili rešenja za stalni radni odnos stigla je do redakcije Priča sa dušom, pa smo se tim povodom uputili u ovo, kako ga mediji nazivaju, „skriveno mesto na jugu“.  

Reč je o lekarima, diplomiranim ekonomistima, inženjerima, konobarima, kuvarima, medicinskim sestrama, terapeutima, sobaricama koji sada rade u Planinki, odnosno u Lukovskoj i u Prolom Banji.

Ovo preduzeće poznato je i po tome što svojim zaposlenima koji žele da se ožene ili udaju i da ostanu u ovom kraju organizuje svadbena veselja.

Po ulazu u hotel Jelak nailazim na konobara Branka Vukojičića (29) jednog od pomenutih 50 radnika.

– Osim mene, ovde su zaposlene i moja majka i supruga: majka je servirka, a supruga sobarica. Desi se često da smo sve troje u smeni. Kod nas u firmi je sasvim normalno da je više članova jedne porodice zaposleno. Svi se znamo i živimo u blizini – kaže Branko za Priče sa dušom i dodaje da se njegova kuća nalazi na svega 200 metara od hotela.

– Do posla imam manje od pet minuta pešačenja. To je velika prednost za celu moju porodicu, uz redovne plate. Ovo mi je prvi posao u životu i sve mi je super, ne bih menjao ovu našu banju ni za šta na svetu – dodao je Branko koji, u zavisnosti od godišnjeg doba radi u hotelima Jelak i Kopaonik, na otvorenom bazenu ili u restoranu Etno-krčma. Njemu lično, osim profesionalnog dela života, rad u hotelima Lukovske Banje značajan je jer je upravo tu upoznao svoju suprugu, sa kojom ima dve ćerkice. 

– Mislim da nemamo nijednog nezaposlenog meštanina i da su svi koji žele da rade angažovani. Ipak, pošto nas nema dovoljno, tu su kolege iz Kuršumlije i okolnih sela. Ženi i meni je najvažnije što radimo preko cele godine, što imamo redovne prihode i što možemo dva puta godišnje da otputujemo negde na odmor – iskren je Branko.

Odlazim od šanka u medicinski blok kod lekarke opšte prakse na specijalizaciji interne medicine Mirjane Gligorijević (29).

Ona na posao uopšte nije čekala.

Kako se prisetila, licencu za lekara dobila je 29. marta 2016. godine, narednog dana otišla u Planinku na razgovor, a sledećeg sela za svoj sto u ordinaciji.

Već četiri godine pregleda goste hotela i prepisuje im terapije na osnovu indikacija, najčešće radi u prvoj smeni, a tu su i redovna dežurstva.

– Letos sam potpisala i ugovor za specijalizaciju i dobila stalan ugovor o radu i, da budem iskrena, ne bih nikada menjala posao u banji. Živim na 300 metara od ordinacije, a i cela moja porodica ovde radi: otac je majstor na održavanju, majka je poslastičar i oni su u hotelu. Sa ocem se neretko sretnem na hodniku ili kad dođe u ordinaciju da nam nešto popravi. Sestra je ekonomista u računovodstvu u upravnoj zgradi u Kuršumliji, ona se zaposlila tri godine pre mene – kaže Mirjana i dodaje da i njen verenik radi u Planinki.

Osnovnu školu završila je u Lukovskoj Banji, gimnaziju u Kuršumliji, a Medicinski fakultet u Nišu. Kaže da je mnogo vezana za toplički kraj, i ponosno ističe da je od dvanaestoro đaka u odeljenju, koji su rođeni 1990. godine, njih 11 i dalje u okolini Kuršumlije.

– Nekako mi je bilo logično da počnem ovde da radim. Možda i zbog samog društva, ali pre svega jer sam znala šta me čeka, znala sam da ću biti na sigurnom. Zbog toga nisam konkurisala na drugom mestu. Ako bih poredila period dok sam stažirala u državnim ustanovama i ovde u banji, sada je sve mnogo mirnije, ljudi su veoma prijatni, nema buke i vike, a za četiri godine sa pacijentima nisam imala loše iskustvo. Navikla sam se i mislim da ne bih mogla da radim na drugom mestu – ispričala je doktorka Gligorijević za Priče sa dušom.

– Kada sam upisala studije medicine, kao svaki mladi student imala sam svoje ambicije, jer kad imate 20 godina, a potičete iz male sredine, normalno je da sebe u budućnosti vidite u gradu. Međutim, nakon pet, šest godina, kada sam sazrela kao osoba, shvatila sam šta želim i videla sebe jedino ovde. Porasla sam uz Planinku i na primeru mojih roditelja videla sam kakav odnos imaju prema radu i prema radnicima. Mama i tata su ovde 30 i kusur godina, odrastala sam uz njihove kolege i mogu reći da su skoro svi zaposleni ili rodbina ili prijatelji – ispričala je Mirjana, kojoj firma omogućuje i usavršavanja, ne samo iz oblasti medicine, već iz iz marketinga, odnosa s javnošću i stranih jezika.

Njeno mišljenje dele i terapeutkinja Nataša Kokanović (29) i recepcionarka Biljana Gajić (27). Osim što su koleginice, one su i komšinice jer žive jedna preko puta druge. Kao i prethodni sagovornici, i ove dve vredne devojke stanuju na svega nekoliko stotina metara od hotela.

– Počele smo da radimo posle srednje škole, a pre toga smo bile angažovane tokom raspusta. Kao i Branko i Mirjana, i mi smo primljene na neodređeno u septembru 2019. godine. Poznajemo se od rođenja, igrale smo se na ulici kao devojčice, išle smo u istu osnovnu školu. Posle smo se razdvojile: Biljana u gimnaziju, jezički smer, a ja u srednju ekonomsku školu. Zanimljivo je i da smo zajedno studirale – priča mi Nataša i kaže da svako ko je radno sposoban, a živi u Lukovskoj Banji, može da nađe sebi posao. 

Nataša i Biljana na recepciji hotela Kopaonik

– Osim blizine hotela, prednosti su i redovne plate, ali i naša želja da nasledimo roditelje, odnosno da nastavimo njihovim stopama pošto i oni rade ovde. Meni su tu otac, majka, sestra i suprug, a Nataši otac, majka, brat i snajka – kazala je Biljana.  

Na pitanje zbog čega nisu otišle u Beograd ili Niš, obe uglas odgovaraju:

– Nikad nam to nije palo na pamet. Od malena smo gledale kako su naši roditelji ovde lepo tretirani, kako su dobro radili i vremenom smo poželele da produžimo tu tradiciju. Pridružili smo im se i srodili se sa ovom atmosferom i vrednostima. Ovo je za nas kao porodična firma – rekle su Biljana i Nataša na recepciji „Kopaonika“ na kraju Priče sa dušom.

Putopis o tome kako Lukovska Banja izgleda zimi pronađite OVDE.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Priče sa dušom, Tamara Grujičić; Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.

1 komentar

Ostavite odgovor