Godinama je radila u velikim kompanijama i bila na vodećim pozicijama u marketingu, menadžmentu i IT sektoru. Priča mi kako je na poslu provodila i po desetak sati dnevno, često i vikende i da nije imala dovoljno vremena za sebe i za drage ljude. A onda je došlo do zasićenja. I nije bilo novca koji bi je zadržao u kancelariji. Mada ju je nametnuti sistem vrednosti terao da juri za prividnim uspehom, shvatila je da u životu postoje drugi prioriteti i da novac i karijera nisu glavni ciljevi. Objašnjava mi da je poželela da udahne drugačiji život.
Iako u drugom stanju sa drugim detetom Ana Bajagić (34) iz Beograda daje otkaz u firmi kao glavna menadžerka i rešava da, kako kaže, uzme život u svoje ruke. Suprug Dejan (35) prekinuo je njeno kolebanje kada je došao trenutak da se vrati na posao posle drugog porodiljskog bolovanja, i svojom podrškom pokrenuo je na ostvarenje ideje koja je u njoj ključala mesecima. Tako je nastala prva gravirana oklagija, čije šare ostaju na testu i kasnije na pečenim kolačićima. Zbog te drvene dečice, kako ih u šali naziva, poslednjih meseci spava samo po četiri sata dnevno. I prezadovoljna je. Oklagiart doneo joj je unutrašnje zadovoljstvo, mir i priliku da uživa u svakom trenutku svoga rada.
– Ja sam odmalena prava kuhinjska mušica i obožavam da kuvam. Iz ljubavi prema hrani nastala je želja da ovaj posao bude u toj oblasti. U našoj porodici jedan od načina da se pokaže ljubav oduvek je bila hrana, koju je pripremala moja majka, pedijatar po zanimanju. Da nisam studirala italijanski jezik verovatno bih bila kuvarica – priča mi Ana dok sedimo na Vračaru, i to baš na njen 34. rođendan.
Gde god da je putovala po svetu kući je donosila kuhinjske „alate“, tako da je prva ideja o oklagijama praktično dugo postojala negde u njenim mislima. Kada je napustila firmu, činjenica da može sebe da nazove nezaposlenom ženom, koja je pre toga godinama radila za druge kao za sebe, stvarala joj je, kako kaže, nekakvu nelagodnost. Zbog toga je prešla na akciju.
– Uvek sam volela da radim i nikad nisam bila besposlena. Ideja je dugo tinjala u meni, a onda sam rešila da je sprovedem u delo. Suprug i ja smo krajem ovog leta uz svesrdnu pomoć prijatelja napravili prvi primerak koji danima nisam smela nikome da pokažem, a onda su svi koji su videli oklagiju oduševljeno odreagovali – seća se Ana i otkriva da nije sve išlo tako glatko s početka i da je zbog toga što šare nisu ostajale na testu, taj prvi primerak morao da se dorađuje, razvija i menja.
Sve Anine oklagije napravljene su od bukovog drveta iz Srbije i čitav postupak proizvodnje obavlja se u našoj zemlji. U strugari se radi prva faza, a zatim sledi graviranje šara specijalnim laserom, pa testiranje kako bi se videlo da li je svaka šara dovoljno duboka i da bi otisak na testu ostao i posle pečenja. Nakon toga idu pranje, šmirglanje, peskiranje i ponovo pranje, dezinfekcija pa sušenje. Svaku oklagiju Ana lično pakuje, stavlja nalepnice i vezuje mašnice.
– Veoma sam ponosna što se sve radi u Srbiji. Ponosna sam na svoje prijatelje i saradnike i beskrajno zahvalna što su uz veliki entuzijazam uneli sebe u to da moja zamisao preraste u delo. Neki troškovi bili bi zasigurno manji da je nabavka bila na drugom mestu, ali ipak sam ostala dosledna domaćim proizvođačima. Neke oklagije su, za sada, otišle preko Atlantika, neke u Afriku, u Holandiju, Belgiju, Nemačku, Austriju, Hrvatsku. Pojedini ih poručuju za poklon, ima domaćica koje se uz njih prvi put oprobaju u pravljenju kolača, ima žena koje na veliko prave sitne kolače, pa žele da obogate svoj asortiman, ali i muškaraca – priča mi Ana.
Pitam je da li je imala prilike da napusti našu zemlju i šta ju je nagnalo da ipak ostane ovde sa mužem.
– Moja rođena sestra živi u Torinu, baš kao i zaova koja je u Americi. Dejan i ja smo više puta mogli da odemo, ali nikad nismo želeli da iskoristimo te prilike. Ovde su nam roditelji, dovoljno je što su nam sestre preko, mnogo smo vezani za Srbiju. Vaspitani smo tako da smatramo da za dobrog radnika uvek ima posla, ma gde na svetu da se nalazi. Iako situacija u našoj zemlji nije sjajna, sve je drugačije kad se čovek malo pokrene i kad se potrudi i da sve od sebe. Evo ja zbog oklagija ležem u dva sata, a ustajem u šest, jer se moja deca tada bude, ali sam srećna.
A šta su Ani još donele oklagije i Oklagiart?
– Donele su mi mir, mogućnost da budem „full time“ mama i da dam svojoj deci Petru i Mariji, primer da žena može da bude i uspešna i ostvarena u karijeri s jedne, i da bude majka s druge strane. Učimo ih da u životu treba da se radi. Želimo da nauče da se rad i trud uvek cene i da su to vrednosti kojih treba da se drže, iako je danas u moru raznih dokaza teško pronaći argumente za to. Sada mogu sama da biram kako ću da rasporedim svoje vreme i ako moj sin želi da ostane sa mnom i da se sa sestricom igra umesto da ode u vrtić, ja ću mu ispuniti tu želju, a ne kao nekad da sedim u kancelariji do dva ujutru i da budem preumorna. Želela sam sebi da stvorim ovakvu mogučnost i nadam se da će to tako i da ostane – završila je Ana svoju Priču sa dušom.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link kawww.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)
Fotografije: Nenad Blagojević, Oklagiart
4 komentara
Divno!
Prelepo, gde mogu da se kupu ove oklagije ?
gde mogu da kupim?
Poštovana Nataša, pogledajte njihovu stranicu na fejsbuku, pa im se tu javite: https://www.facebook.com/oklagiart/