Poput 80 država sa četiri kontinenta i Srbija tradicionalno obeležava Mesec frankofonije bogatim martovskim programima od Novog Sada i Beograda do Kladova i Niša. Takmičenje za frankofonu pesmu, Festival frankofonog filma (od 29 – 31. marta u Domu omladine Beograd), izložba Karikature i sloboda izražavanja (do 19. marta u Beogradu, u Nišu od 20. do 30. marta, u Zrenjaninu od 13. do 26. maja), gastronomski susret Ukusi Francuske u 13 restorana, 21. marta, radionica „Isti običaji u Srbiji i Francuskoj – Coutumes communes en Serbie et en France”, 21. marta u Etnografskom muzeju, deo su programa čiju detaljnju verziju možete naći na internet stranici Francuskog instituta.
Povodom Meseca frankofonije, a i sa željom da vam predstavim jednu divnu damu, pozorišnu producentkinju i, od jesenas, atašea za kulturu u Francuskom institutu u Srbiji, posetio sam ovu instituciju u Knez Mihailovoj ulici i sa madam Anne–Lorraine Vigouroux popričao i popio kafu.
– Želim i treba da pokušam da propratim što više događaja. Sinoć sam učestvovala u debati na otvaranju izložbe karikatura, večeras sam na konferenciji Matice Srpske, a sutra predsedavam žirijem na Takmičenju za frankofonu pesmu – priča mi gospođa Vigouroux o svojim aktivnostima ove nedelje.
Od 2010. do 2013. godine Anne-Lorraine je radila u Francuskom institutu u Kanadi, zatim je provela dve godine kod kuće, u Parizu, gde se bavila svojom glavnom profesijom – produciranjem predstava savremenog francuskog pozorišta, da bi se septembra 2015. preselila u Srbiju.
– Baš danas je tačno šest meseci kako živim u Beogradu. Šta da vam kažem.. Osećam se kao kod kuće, ali bukvalno. Volim da živim u Srbiji, volim da je otkrivam. Nekoliko puta sam bila u Nišu i u Novom Sadu i razmišljam o tome da češće putujem u unutrašnjost. Čak sam i mojim prijateljima iz Francuske predložila da dođu na odmor, da iznajme kućicu i da uživaju. Od drugog septembra, otkako sam ovde, svakog dana se budim srećna, i taj osećaj ne mogu da objasnim.
A kako su se spojili Anne-Lorraine i Beograd? Bilo je to pre njenog imenovanja za atašea za kulturu, kada je navratila u srpsku prestonicu da se vidi sa prijateljicom sa kojom se družila u Kanadi.
– Doputovala sam avionom, ručale smo, prijateljica je otišla na posao, a ja sam se prošetala centrom grada. Bio je oktobar. Ni sad ne znam šta je tačno bio okidač, ali kada sam prošla Knez Mihailovom ulicom, pored Francuskog instituta, i kasnije do hotela Moskva, osetila sam dobrodošlicu koju nisam imala nigde u svetu. Hotel Moskva me je potpuno oduševio, pogotovo obližnja terasa sa koje se pruža lep pogled na grad. Dok sam se spuštala ka Sava mali, opčinio me je božanstven, koloritan zid na zgradi. Rekla sam sebi: „U ovom gradu želim da živim“. Kasnije smo otišle na večeru u restoran Radost, gde sam uživala u divnoj hrani i tako je nastala moja želja da dobijem posao baš u Srbiji – seća se.
Otkad radi u Beogradu, madam Vigouroux sve svoje vreme posvećuje razvoju i promovisanju razmene u svim oblastima kulture između dve države. Njen posao je, između ostalog, da kroz brojne programe i projekte predstavlja francusku kulturu u Srbiji, savremenu i tradicionalnu, i da povezuje mlade srpske i francuske generacije kroz muziku, film, pozorište, umetnost uopšte.
– Podržavamo razne festivale, kao i Festival autorskog filma, Slobodnu zonu; animiramo umetnike, reditelje, scenariste, glumce da se sretnu i da počnu saradnju. Na poslednjem Festivalu autorskog filma ugostili smo direktorku francuskog udruženja ACID, koje se bavi autorskim filmovima i koje pomaže mladim rediteljima. Spojili smo umetnike iz dve zemlje i sigurna sam da će se i srpski filmovi prikazati u Francuskoj, kao što su francuski gostovali u Srbiji.
Moja sagovornica je dobar deo svoje karijere posvetila pozorištu. Međunarodne produkcije, rad na festivalu Passages zahvaljujući kojem je proputovala istočnu Evropu, neki su od podataka iz njene bogate biografije. Rekla mi je da bi volela da poseti i beogradska pozorišta, kao i da je, za sada, jedino bila u francuskom teatru u Beogradu – Le studio.
Kada radite za kulturu, onda nemate klasično radno vreme, priča mi Anne-Lorraine. Večeri često provodi na izložbama, predstavama i događajima, dok u slobodno vreme voli da gleda filmove, da se prošeta beogradskim ulicama, da ode na pijacu i da popriča sa ljudima.
– Iako još uvek ne govorim srpski jezik, uvek se nađe neko ko napravi miks francuskog i engleskog i nekoliko reči koje razumem na srpskom. Desi se da i po pola sata ostanem sa ljubaznim prodavcima i da pričamo o ajvaru, o tome kako se sprema paprika, o tome odakle su poreklom… To su toplina, dobrodošlica i prijateljstvo, bez rezerve – priča mi.
Pitao sam moju sagovornicu i da li joj u Srbiji nešto nedostaje iz Francuske.
– Možda mi nešto nedostaje, ali još uvek ne znam šta je to (smeh). Ovde imam apsolutno sve. Dva puta sam išla kući za ovih šest meseci, od toga jednom odmah posle napada 13. novembra, koji se desio u kvartu u kojem živim. Želela sam da budem sa porodicom i prijateljima. U Srbiji sam se upoznala sa pasioniranim, dimaničnim, kreativnim i srdačnim ljudima. Svakog dana susrećem dobre duše i izvanredne osobe, bilo na poslu ili na ulici. U ovu zemlju sam se zaljubila na prvi pogled i ne razmišljam o preseljenju – ispričala mi je divna Anne-Lorraine Vigouroux svoju Priču sa dušom.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)
Fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Institut français
2 komentara
Nenade, danas sam otkrio tvoje stranice i ceo dan čitam fanstastične i inspirativne tekstove koji su zaista priče sa dušom i za dušu. Svaka čast! Chapeau !
Merci beaucoup Gorane, hvala mnogo! Veliki pozdrav.