U Koceljevi, varošici na pola puta od Šapca do Valjeva postoji jedno školsko carstvo u kojem caruje drugarstvo. Da se tamo, kao u popularnoj dečjoj pesmi, stvarno svako raduje uverio sam se tokom posete Srednjoj školi Koceljeva u kojoj među pedesetak zaposlenih radi i desetak profesora koji su nekada bili đaci ove obrazovno-vaspitne ustanove.
Kada su posle završetka studija ponovo ušli u svoju srednju školu Ivana, Gordana, dve Marije, dva Aleksandra, Marko, Jelena, Snežana, Ivan i Zoran umesto školskih torbi u rukama su držali dnevnike. Školsku klupu su zamenili katedrom, a učionicu zbornicom, a sa svojim nekadašnjim profesorima umesto tokom kontrolnog zadatka sreli su se na sastanku nastavničkog veća.
Skoro da nema profesora mlađih generacija koji posle diplomiranja nije dobio posao u ovoj školi i ostao da živi u svom rodnom mestu, ne jureći za svetlima velegrada ili inostranih destinacija, poput mnogih naših sugrađana.
Profesorka sociologije i bibliotekarka Vesna Kovačević (59) jedina je koja se seća samog otvaranja zgrade i jedina je među profesorima koja u školi radi od početka, od 1. septembra 1980. godine.
– Za ovih 37 godina nikad od kuće ujutru nisam krenula sa pitanjem „Zašto moram da idem na posao?“. Radujem se kada sam ovde i imam osećaj kao da sam kod kuće. U našoj zbornici ne postoji jaz među generacijama, mi negujemo divan odnos sa našim nekadašnjim đacima, današnjim kolegama – oni se navikavaju na nas, a mi na njih. Poštujemo se i održavamo zdrav duh. Treba da vidite kakve su naše ekskurzije na koje svi jedva čekamo da odemo – ispričala mi je Vesna kod koje u biblioteku, osim po knjige, i mladi i stari dolaze na čašicu razgovora.
Ivana Glišić (25), diplomirana ekonomistkinja koja predaje stručne ekonomske predmete i Marija Đaković (26), profesorka matematike, druže se još od osnovne škole, kada su bile i članice horske sekcije.
– Ja i danas vodim muzičku i šahovsku sekciju, a Ivana planira uskoro da mi se priključi. Dve nedelje nakon što sam diplomirala na Prirodno-matematičkom fakultetu dobila sam posao u osnovnoj školi u Koceljevi, a zatim i u srednjoj. Iako sam planirala da se preselim u veći grad, ipak sam ostala ovde, i evo radim već četiri godine. Matematiku sam zavolela kao mala, pa sam svesno odabrala baš ovu srednju školu i to smer mašinski tehičar za kompjutersko konstruisanje – kaže Marija, dok Ivana dodaje da dok predaje, voli da pogleda ko sedi u njenoj nekadašnjoj klupi.
– Nije lako izgraditi autoritet kao mlad profesor, jer je razlika u godinama između nas i đaka nekad bila i svega pet godina, ali smo uspele – iskrena je Ivana.
Najmlađi predavač u ovoj školi je Aleksandar Stanojčić (24) koji drži časove fizičkog vaspitanja, baš kao i njegov stariji kolega Ivan Jurišić (33).
– Došao sam ovde u septembru da predajem mašincima, frizerima i majstorima, a paralelno radim i u Osnovnoj školi Mića Stanojlović koju sam pohađao. Jesam najmlađi, ali nemam problem da budem strog. Odnos profesor – đak mora da se poštuje. Imamo i dodatne aktivnosti: kolega Ivan vodi odbojkašku, Zoran Pušić fudbalsku, a ja košarkašku sekciju – rekao mi je Aleksandar.
– Koceljeva je malo mesto, tako da se skoro svi poznajemo. Izbegavam da svoje nekadašnje profesore oslovljavam sa „kolega“, već im govorim „profesore“ – nadovezao se Ivan koji je sveže oženjen, baš kao i još troje kolega i koleginica.
– Ove godine imali smo četiri venčanja u kolektivu. Kao što ste čuli od profesora, veoma smo složni i obavezno u velikoj grupi idemo na svadbe – ukratko mi je ispričao i direktor škole Veroljub Matić.
Akteri još jedne Priče sa dušom koju sam pronašao na Festivalu zimnice su Marko Nedeljković (25), profesor informatike u ovoj srednjoj školi i u osnovnoj školi u Donjem Crniljevu i Snežana Lazarević, profesorka engleskog jezika, koja mu je svojevremeno bila razredni starešina.
– Diplomirao sam na fakultetu u septembru 2014, a počeo da radim već 1. decembra 2014. Uvek smatram da lepa reč svaka vrata otvara i da sa decom treba lepo govoriti i razumeti ih, kako bi oni i nas razumeli. Volim Koceljevu zbog građanstva koje ovde živi. Ne bih menjao ovu sredinu, jer sam ovde rođen i tu su mi roditelji i prijatelji. Zašto bih išao na stranu, kad smatram da svojim radom mogu da doprinesem svom mestu? – iskren je Marko, koji se prisetio i prvog susreta sa profesorkom Lazarević u zbornici.
– Svoju razrednu i daljem zovem razredna i izuzetno je poštujem. Volim atmosferu u našoj školi, volim svoj posao, kao i dodatne aktivnosti među kojima je i informatička sekcija, koju vodim. Pomažem i koleginici Jasmini Janković oko dramske i muzičke sekcije.
I sa Markovom razrednom utanačio sam intervju nedaleko od školskog štanda, kada je za Priče sa dušom podelila svoja osećanja.
– Moje kolege i ja usmeravali smo sadašnje kolege, a bivše đake, da krenu ka našoj profesiji. Jedan od njih je i Marko, kojem sam bila razredna, dok sam ostalim profesorima predavala u osnovnoj i srednjoj školi. Divan je osećaj raditi sa tom zlatnom decom, a oni nas maltene doživljavaju i kao druge roditelje. Ova škola mi je kao druga kuća, pa često na pauzi između časova ne odem svom domu, već ostanem da se družim u zbornici – ispričala mi je Snežana Lazarević o složnim ljudima u ovoj varošici u Mačvanskom okrugu.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen uz vezu ka www.pricesadusom.com, skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)