OBUĆARKA o kojoj priča grad: Dok drugi gase radnje, ona popravlja STARKE I ROLERE

A majstor, gde je? – pitanje je koje Maji Vojinović (34) mušterije prvo postave nakon što joj predaju obuću na popravku. A kada vide da je ona jedina osoba u obućarskoj radnji u velikom Maxi diskontu u beogradskom Mirijevu, koja je tu od devet ujutru do sedam uveče, uvere se da upravo razgovaraju sa majstorom, odnosno obućarkom i tašnerkom.

– Jedan čovek mi je nedavno ostavio cipele koje ne nosi često, rekavši mi da je u pitanju test, i da će, ako ih popravim, doneti još obuće. Nakon nekoliko dana došao je sa tri para – priča mi Maja i otkriva da ima i onih koji se pitaju „zbog čega jedna mlada i lepa žena ne radi u kafiću, već je odabrala da popravlja cipele“?

– Zanima ih i kako mogu da radim deset sati dnevno, a ja odgovorim da nemam osećaj da sam na poslu. Nema ni tri meseca kako sam otvorila radnju, a Mirijevci su me već zavoleli. Kažu da im se dopada što ih dočekujem sa osmehom i što osete dobru energiju u ovom lokalu. Ja ne glumim, već se ponašam kako jedino znam i umem. Često ostanu i po 20 minuta, sednu da popričamo. Nedavno mi je došla jedna gospođa kojoj se toliko svidela atmosfera u radnji, da je poželela da volontira. Iako sam joj rekla da dobro razmisli jer ništa ne zna o obućarskom zanatu, odlučila je da tri puta nedeljno dolazi kod mene – priča mi Maja i pokazuje gomilu patika, sandala i cipela koje treba da popravi do kraja dana.

– Moj pokojni otac govorio je da sve može da se popravi rukom, jer ako je obuća tako napravljena, zašto na isti način ne bi mogla da se dotera? Kod mene nema nepopravljivog, i zato uvek kažem „može“, a onda odredim cenu. Dolaze ljudi kojima su drugi obućari rekli da njihovim cipelama nema leka, a ja ih popravim. Važno je ići u korak sa vremenom i pratiti šta klijenti traže. Na primer, ja radim i patike, i klizaljke, rolere, starke, čistim UGG čizme koje i sama nosim, jednom rečju, sve što se obuva. Jedini problem je što danas ima mnogo nekvalitetne obuće sa poznatom markom na sebi, koju ljudi mnogo plate. Iako ima ime, takva obuća je takođe od skaja, eko-kože i plastike, kao i ona jeftinija bez popularnog naziva – iskrena je Maja.

Alat je prvi put u rukama imala kao devojčica, u vreme kad je njen deda pravio cipele i papuče. Kasnije je zanat učila od oca, a već u 19. godini postala obućarka.

– Kada u porodici imate razrađenu radnju koja vam ostaje u nasleđe, onda nemate mogućnosti da se dalje usavršavate kroz studije, jer posao čeka. Pošto su i deda i otac umrli u razmaku od 15 godina, a bili su nam najveći oslonac, morala sam da se usredsredim na popravku obuće.

Iako radi po ceo dan, Maja je u svojoj novoj radnji napravila kutak za njenu decu koja tu mogu da svrate pre i posle škole. Sa suprugom i naslednicima živi nedaleko od obućarskog ateljea, tako da je, kako kaže, sve lepo utanačila.

– Muž ima svoj posao, ali navrati kod mene subotom da pomogne. Moja majka je znala osnovne stvari pošto je pomagala tati, a kasnije je učila od mene. Postala je obućarka kada je otac umro. U ovoj profesiji nema mnogo žena, ali slobodno mogu da kažem da smo mi pedantnije od muškaraca (smeh). Ovde nije potrebna snaga, već tačnost i estetika, pogotovo kada lepite – otkriva Maja stručne detalje u Priči sa dušom i vraća se svom alatu koji uvek ima pri ruci: čekiću, lepku i ekserima, kao i mašinama za šivenje i struganje.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: Nenad Blagojević, Air Žak