Tokom obilaska Sejšelskih ostrva, jedan dan bio sam gost na privatnom Ostrvu ptica (Bird island) udaljenom pola sata letenja od aerodroma na najvećem ostrvu Mahe. Robinzon Kruso doživljaj počeo je sletanjem malog aviona sa osmoro turista na travnatu pistu, gde nas je dočekao nasmejani menadžer ostrva Serž Rober.
Upamtio sam njegove reči: „Dobrodošli na vaše ostrvo koje od ovog trenutka možete da istražujete. Ključevi za sobe neće vam biti potrebni“ – naglasio je.
Malo smo se zamislili, a onda shvatili da je u pravu. Jer, na ovom ostrvu postoji svega 24 drvenih bungalova u kojima je smešteno nekoliko desetina turista, a jedini stanovnici su ptice, krabe, džinovske kornjače, gušteri i tridesetak ljudi koji rade na farmi proizvodeći voće i povrće i gajeći svinje.
Čak i da neko pokuša nešto da ukrade, ne bi daleko dogurao u nepreglednom okeanu.
Odmah sam obišao livadu i šumicu u centralnom delu ostrva, odakle se pruža lep pogled na ptice koje kruže iznad i cvrkuću.
Bele čigre, crni nodi i madagaskarski fodi tek su tri od stotinak vrsta ptica koje sam prvi put video.
Nisu bežale kada sam ih slikao na svega pola metra udaljenosti, a u toku specijalizovane ture, od vodiča Robija na konkretnim primerima saznali smo koliko su ptice inteligentne i kako umeju da pobede zakone prirode.
Ovaj iskusni znalac otkrio nam je tajne iz sveta ptica, između ostalih, i kako jedna vrsta ume po najvećoj vrućini tačno da nađe osunčano mesto iza žbuna na kojem uvek duva vetrić, a za koje nikad ne biste to pomislili.
Sa jedne strane ovog ostrvceta koje laganom šetnjom možete preći za četrdesetak minuta, nalazi se duga plaža za sunčanje i plivanje, a sa druge, lagune za ljubitelje ronjenja.
Sunčao sam se u društvu dve studentkinje iz Nemačke koje sam zamolio da me fotografišu, a onda ušao u vodu.
U moru zemalja u koje su mogle da odu na razmenu, one su odabrale baš Sejšele.
U trenutku kada sam ispred sebe imao metar i po visoke talase, tako jake da su sa sobom vraćali u okean pesak u dužini od dvadesetak metara, obuzeo me je strah od okeana.
Zato sam plivao u „plićaku“ dok su me talasi preklapali i vukli tamo-vamo shvativši uživo koliko je čovek mali u odnosu na prirodu.
Dan i noć proveo sam bez televizora, mobilnog telefona za koji ne postoji mreža i interneta.
U sobi nema klima uređaja niti frižidera, a između drvenih zidova i krovova ima „lufta“ od skoro pola metra, pa vazduh nesmetano ulazi. Cele noći slušao sam graktanje ptica, ali ništa mi nije falilo – odlično sam spavao u oazi eko-turizma.
Nema ni osvetljenja van kućica, pa sam dobio ekološku baterijsku lampu kako bih našao putić do restorana u kojem se služi hrana sa farme i sve što su ribari ulovili tog dana.
Ne znam da li je to samo moj utisak, ali bio sam ubeđen da su mi ptice, dok sam išao na večeru, letele tik iznad glave.
Kao u nekom filmu.
Vlasnici ovog ostrva vode računa o zaštiti životne sredine i ekološkom turizmu – o kornjačama i pticama, o koralima, o potrošnji pijaće vode koju skupljaju sa krovova i filtriraju, a toplu zagrevaju solarnim panelima, i struje koju stvaraju efikasnim generatorima.
Svakom bungalovu sleduje bokal vode koji se, naravno može dopuniti ali samo u restoranu.
Dok sam se tuširao, osetio sam so u prerađenoj vodi.
Tokom redovne jutarnje ture obilaska i upoznavanja života ptica ćaskao sam sa bračnim parom iz Velike Britanije koji na ovo ostrvo dolaze svake godine još od 1977. kada su se venčali.
Sa njima je bila i Frenki, visoka mršava gospođa iz Viktorije, glavnog grada Sejšelskih ostrva koja je, kada je čula da sam novinar iz Srbije, odmah počela priču o Nataši, njenoj prijateljici srpskog porekla sa Sejšela.
Shvatio sam da se i na ostrvu bez telefona i interneta ne može pobeći od rodne grude.
Šalu na stranu, prethodnih dana sam se video sa nekoliko naših državljana koji žive na Sejšelima (a ima ih petnaestak) i čak bio na nedeljnoj jutarnjoj liturgiji kod našeg pravoslavnog sveštenika, Oca Sergiosa.
Frenkijeva upornost, a i moja radoznalost nisu mi dali mira, pa sam sutradan, po povratku na Mahe telefonom pozvao gospođu Natašu koja mi je otkrila da upravo očekuje svatove iz Srbije da stignu na venčanje njenog sina. „Ipak sam na odmoru, a priču o srpskoj svadbi u Indijskom okeanu napisaću kad se vratim….“ – našalih se sa samim sobom i ubeležih ovu ideju u rokovnik kao još jedan argument za ljude koji me često pitaju gde „nabavljam“ neobične životne priče za Priče sa dušom. Moj uobičajeni odgovor je uvek „da one same stižu do mene“. Čak i na Ostrvu ptica.
A da je svet, ili su Sejšeli, mali, ponovo sam se uverio kada sam pomenute britanske supružnike posle dva dana sreo na popularnoj plaži Bo Valon na ostrvu Mahe. Link ka sajtu ovog privatnog Ostrva ptica nađite ovde.
Kako mi je bilo na nedeljnoj liturgiji u pravoslavnoj crkvi na Sejšelima, saznajte na sledećem linku. Ako vas zanima kako je jedna Nina iz Beograda otišla da volontira na Sejšele, tekst vas čeka ovde, a romantična priča o venčanju para iz Novog Sada na Sejšelima na ovom linku. I kuvar iz Valjeva je našao posao na Sejšelima.
Prvi deo putopisa sa Sejšela pročitajte ovde. Drugi deo je ovde. O intervjuu sa predsednikom Sejšela čitajte ovde.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Prenos u štampane medije nije dozvoljen. Hvala vam što poštujete autorska prava.
