Sa 30 stepeni koliko je bilo na Reunionu, sleteo sam na pariski Šarl de Gol i te-že-ve-om stigao do severa Francuske gde je živa pokazivala jedva nulu na termometru.
Kartu sam kupio mesec dana unapred, pa me je koštala dvadesetak evra. Majka moje prijateljice, gospođa Benedikt dočekala me je na železničkoj stanici i odmah dala ćerkin crveni šal da lakše podnesem temperaturnu promenu.
Pričali smo dosta o Srbiji, koju je posetila jednom, a onda me je kupila za sva vremena kada mi je pokazala da u kućnoj biblioteci ima knjigu Iva Andrića „Na Drini ćuprija“ i to na francuskom jeziku.
Kuća se nalazi u centru grada, nedaleko od glavne železničke stanice, a apartman u kojem sam bio možete videti ovde (i iznajmiti ga).
Svake večeri nam je pravila neobična jela, uz obaveznu degustaciju sira, kao i kolač na kraju.
Smirenost kojom se živi u ovom gradiću, popodne provedeno uz kafu ili čaj i dobru knjigu, prijatna muzika u kojoj cela porodica uživa i negledanje televizora dali su mi sliku jednog drugog sveta, u poređenju sa našim Balkanom.
Lil je grad na severu Francuske, odmah uz Belgiju, pa je očigledna mešavina kultura te dve države kako u arhitekturi, tako i u gastronomiji. Prve večeri posetio sam Božićnu pijacu (Marché de Noël) a ugrejao sam se, kako drugačije nego uz kuvano vino. I to belo.
Svi Francuzi sa kojima sam pričao o tom, za mene fenomenu, rekli su da je to više belgijski običaj i da oni ipak vole hladno vino.
U ponudi je bilo i kuvano pivo, ali me uopšte nije privuklo, iako je napolju bilo ledeno.
Turističkim autobusom sam obišao grad, video spomenike i novi i stari deo grada, a onda poželeo da saznam kako rade tamošnji turistički vodiči.
Prijavio sam se za jednu turu o starom delu grada, ali sam je ubrzo napustio jer je vodič pričao veoma tiho i ništa nisam čuo, a i informacije su bile više istorijske, što je zanimalo isključivo lokalne Francuze. Priznajem da mi je bilo dosadno.
Madam Benedikt mi je preporučila svašta lepo da vidim u gradu, a kao umetnička duša pre svega galerije i muzeje.
Pošto sam tamo bio samo tri dana i nisam imao mnogo slobodnog vremena, prvo sam obišao čuvenu Palatu lepih umetnosti (Le Palais des Beaux arts de Lille) iz 18. veka.
To je jedan od najvećih muzeja u Francuskoj i najveća palata lepih umetnosti van Pariza koja poseduje fond od 70.000 dela.
Ulaznica košta 7 evra a unutra možete provesti gotovo ceo dan, razgledajući umetnička dela od 2.300. godine pre Hrista do slikara 21. veka. Mone, Rubens, Van Gog, Renoar, El Greko – raj za oči.
Kad sam već u svetu likovne umetnosti, produžio sam do Musée de l’Hospice Comtesse gde se održavala izložba Safeta Zeca, priznatog slikara poreklom iz Bosne i Hercegovine, koji je tokom rata izbegao iz Jugoslavije u Italiju. Rođen je u Rogatici, studirao je i živeo u Beogradu i Sarajevu, a kasnije u Italiji. „Obrni, okreni, od Jugoslavije ne mogu pobeći“ – pomislih u sebi dok sam gledao njegove predivne, ali setne slike vrata iz Sarajeva i barki iz Venecije.
Lil nudi zanimljiva mesta iz oblasti umetnosti, biologije, istorije i tradicije, rodnu kuću Šarla de Gola, Muzej vetrenjača, Muzej terora, Muzej lutaka, brojne parkove i vile, od kojih su neka van grada.
Karticu City pass sa kojom možete koristiti gradski prevoz, kao i ući u sve muzeje možete kupiti u Turističkoj organizaciji Lila i ona za 24 sata košta 25 evra, za 48 sati 35 evra, a za 72 sata 45 evra.
Moja poznanica Luiz, profesorka iz obližnjeg gradića, koja je već bila u Beogradu radosno me je dočekala i odvela u obilazak centra grada. Probali smo francusko-belgijske puslice koje oni zovu „les merveilleux”, a pre toga specijalitet sa severa Francuske i (ponovo) Belgije moules-frites, odnosno dagnje sa pomfritom.
Porcija je ogromna, jer je servirana u šerpi iz koje sami vadite dagnje i jedete ih sa krompirom. Tu je hleb. Toliko sam se najeo da nisam mogao da večeram. Cene za jednu osobu kreću se oko desetak evra.
Naizgled lagano jelo, u kombinaciji sa krompirom ispade veoma kalorično. A još ako popijete i pivo…
Sutradan sam se počastio odlaskom na pijacu, nekoliko stanica od centra, za koju sam čuo da je poseban doživljaj. Wazemmes! Sve na jednom mestu, nešto poput buvljaka, ali sa dosta tezgi sa voćem, povrćem i hranom koja se tu sprema.
Video sam mnogo Afrikanaca i ljudi iz zemalja Bliskog istoka koji tamo žive drugačijim, siromašnijim životom od onog u centru.
Sve je neuporedivo jeftinije, pa sam to iskoristio da kupim suvenire, poklone i razne keksove koje sam poneo kući.
Da, naravno da sam jeo i probao razne pržene specijalitete sa ulice.
Celo pakovanje bakinih kolača le gofr (les gaufres) uvaljanih u krupan šećer u Vazemu je koštalo 1 evro, a u centru grada to je bila cena za samo jedan kolač.
Po povratku na glavni trg nisam mogao da verujem kada sam od uličnog svirača čuo pesmu koje se sećam još od kada sam radio na Radio Sremčici kao klinac, Da volim drugu ne mogu od Marinka Rokvića. Snimak pogledajte OVDE.
Ovog puta je to bilo u modernijem izvođenju, a kada sam prišao sviraču i dao mu koji dinar, pardon, evro, rekao mi je da je iz Rumunije, ali da nije znao ko izvodi tu tužnu numeru.
Sa osmehom na licu pomislih “mogu ja da pobegnem iz Srbije, ali ne i ona iz mene”.
Marinko Rokvić me je stigao i na samom severu.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Prenos u štampane medije nije dozvoljen. Hvala vam što poštujete autorska prava.
