Dva dana pre početka Skupštine frankofonih novinara imali smo organizovane ekskurzije u okolini Antsirabea. Nažalost, nismo videli čuveno drvo baobab i lemure, kao i retke životinjske i biljne vrste koje žive samo na Madagaskaru, ali smo uživali u istorijskim pričama o malgaškim kraljevima, kao i u pirinčanim poljima kroz koja smo prošli pešice. Drvo jakaranda (đakaranda) sa listovima predivne ljubičaste boje videli smo više puta.
U jednom selu svratili smo u radionicu u kojoj se proizvodi svila, dok su žene za razbojima i drugim mašinama tkale odevne predmete.
Ešarpa za moju mamu koštala je 10 evra. Te skuplje bile su od domaće svile, a jeftinije od divlje.
Vlasnik radionice koji nas je ugostio rekao mi je da godišnje proizvede oko 500 kilograma proizvoda od svile. Pokazao nam je kompletan proces, od svilene bube i leptira do prodajnog salona.
Tokom dana uvek je bilo toplo i izuzetno sparno sa temperaturom do 30 stepeni, a uveče hladnjikavo, jer se Antsirabe nalazi na nadmorskoj visini od oko 1.500 metara i ima najhladniju klimu na ovom ostrvu. To je ujedno treći grad na Madagaskaru po broju stanovnika.
Antsirabe je i najveći industrijski centar u zemlji, a posebno se ističe Cotton Antsirabe, najveća tekstilna fabrika koja zapošljava oko 4.000 ljudi. Ljudi rade i u malim privatnim preduzećima koja često sarađuju sa velikim korporacijama iz Evrope.
Na jednoj konferenciji za novinare saznali smo da su ešarpe rađene specijalnom ručnom tehnikom prodavane za 300 evra u Francuskoj, a da su žene na Madagaskaru dobijale svega 10 evra za svoj rad!
Zahvaljujući nevladinim organizacijama i predsedniku države one sada imaju veća prava i bolje plate, pa po ugovoru zarade i do 250 evra, što je daleko iznad mesečnog proseka u zemlji, koji iznosi oko 70 evra.
Slušajući ovu priču o modernom robovlasništvu, setih se kada je neko pitao nekog našeg političara zbog čega u Srbiji ljudi u inostranim kompanijama rade za 200 evra, a da je on odgovorio da stranci u suprotnom kažu:
„Ako nećete vi, ima ko će na Madagaskaru za 70!“. Tužno, ali istinito.
Antsirabe je dobio nadimak malgaški Vichy zbog mnogih izvora lekovite i mineralne vode koji se i danas koriste. Bili smo u jednom od bazena, temperatura vode je oko 40 stepeni, a karta košta oko 1,5 evra. Dvadeset dana tretmana u banji za turiste staje oko 90 evra (300.000 arijarija), a za lokalce oko 30 evra (100.000 arijarija).
Dok smo prolazili kroz pirinčana polja i obilazili sela, videli smo još siromašnije stanovništvo od onog u gradu.
Često nisu imali ni kompletnu garderobu, ali su bili nasmejani.
Slika koju vidite na takvim mestima, gde ljudi nemaju ni internet ni televizor, već najčešće samo radio, gde deca nemaju moderne igračke i gde im je jedini izvor prihoda proizvodnja pirinča, natera na razmišljanje o smislu života, o materijalnom i duhovnom i tome šta je u stvari sreća.
Videli smo dečicu koja love male ribe da bi spremili ručak i te trenutke pretvaraju u igru, žene koje na glavama nose sve potrepštine, porodice koje u balonima prenose vodu do svoje kuće, mališane koji čuvaju krave i ovce na livadi.
Jednoj od žena bilo je zanimljivo da je snimimo kako radi. Osim pirinča, na plantažama se uzgajaju i kukuruz, manjok, crveni i crni pasulj i druge žitarice i povrće.
Studentkinja koja je bila u organizacionoj ekipi ispričala mi je da je sistem školovanja dobro organizovan i da svako selo ima školu. Velike probleme na Madagaskaru stvaraju prljavština i zarazne bolesti, uključujući i SIDU, malariju, koleru.
Zbog toga turisti moraju mnogo da vode računa, pogotovo kada je reč o malariji, i da se, ako ne uzimaju lek malaron, prskaju sprejevima protiv komaraca i da predveče nose odeću dugih rukava i nogavica.
Novinarka iz Kana, poreklom sa Reuniona, rekla mi je da pred put u ove krajeve treba uzimati hranu bogatu vitaminom B1, čiji nedostatak može izazvati bolest beri-beri. To su: žitarice, kvasac, orah, voće, povrće…
Penjući se po brdima i balansirajući na uskim putićima između vodom natopljenih parcela pod pirinčem, prošli smo i pokraj drveta za koje kažu da je znak da se u blizini, ispod zemlje, nalazi drago kamenje.
Antsirabe je poznat po trgovini dragim kamenjem, skoro u istoj meri kao što je znan po proizvodnji pirinča i limuna (na jednom ručku probali smo čaj od pirinča).
Saznao sam da je većina polja u vlasništvu bogatih gazda, ali da ima i običnog sveta koji poseduje zemlju.
Tada sam shvatio ko su ljudi u besnim automobilima koji jure pored bosonogih ljudi, prevoznika pus-pusa. Mada deluje kao da nema zakona, svaki od tih sirotih vozača plaća taksu državi za svoj pus-pus i ima registarsku oznaku.
Skoro na svakoj ekskurziji obilazili smo po jednu kraljevsku palatu, najčešće sagrađenu od drveta. Predahnuli smo u kraljevoj rezidenciji koju čuvaju naslednici familije.
Jednostavna kućica od drveta i zemlje svedoči o životu kralja u 16. veku, a koja je danas otvorena za turiste.
Dok ovaj bračni par vodi računa o kući, članovi kraljevske porodice ovde provode odmor tokom leta i za Božić.
U sklopu ture u pus-pusu (saznao sam da su ovaj vid prevoza doneli Britanci kako bi ih robovi prevozili u brdovite predele u kojima su živeli) došli smo i do radionice i suvenirnice u kojima se prave i prodaju proizvodi od rogova bivola zebua!
Poverovali smo u to kada se ispred nas stvorio majstor koji kuva, pa brusi rogove na specijalnoj mašini i stegi, a posle ih doteruje i lakira.
Šlag na torti je bila je predstava koju su nam izveli vodiči sa svojim kolegom koji se obukao u tradicionalnu nošnju, popeo na brdo i iz pećine izveo ritual, udarajući kamenom u stenu.
Vodič nam je objasnio da se na taj kamen sipaju med i rum. Sve se dešavalo u Betafu, gde je živeo Wazimba, prvi stanovnik ovog egzotičnog ostrva.
Koleginice iz Obale Slonovače nisu odolele, pa su zaigrale afrički ples.
Na Madagaskaru sam ostao svega sedam dana, a pošto je akcenat bio na skupštini novinara, nije bilo prilike da vidim i ono po čemu se ova država izdvaja od svih zemalja na svetu.
Ovo četvrto ostrvo po površini na svetu, koje je od Afrike fizički bilo odvojeno više od 80 miliona godina, poseduje 43 nacionalna parka, 4.800 km obale, 6 endemičnih vrsta drveta baobab od ukupno 8 koliko ih ima u svetu, na stotine vrsta lemura, više od 1.000 vrsta orhideja, 332 vrsta endemičnih reptila, kameleone od kojih je najmanji dugačak svega 25 mm, kao i 16 vrsta kornjača, 3.000 vrsta leptira, 4.220 vrsta vegetacije, 290 vrsta ptica…
Žureći na aerodrom, iako je Antsirabe bio blokiran zbog posete kralja Maroka Muhameda šestog, stigao sam u Antananarivo pre mraka (jer je noću vožnja zabranjena) odspavao nekoliko sati i po drugi put u životu odleteo avionom ka Reunionu, sa pauzom od sat vremena na Mauricijusu.
Pun utisaka iz jedne izuzetno bogate, a u isto vreme siromašne zemlje, pomerio sam časovnik za još jedan čas unapred i prepustio se drugačijem životu, u kreolsko-francuskom stilu.
Prvi deo putopisa o Madagaskaru nađite ovde, a nastavak sa Reuniona ovde.
