Francuzi koji žive u Srbiji vole našu zemlju isto kao što stanovnici Srbije vole i cene francuski jezik i frankofoniju. Koristeći zajedničku parolu „da francuski jezik otvara sva vrata na svetu“ ukratko bio mogao da sažmem utiske posle Meseca frankofonije, manifestacije koja se svake godine dešava kod nas, a posebno posle razgovora sa troje francuskih državljana koji rade u Francuskom institutu u Srbiji. Sa ovom institucijom sarađujem nekoliko godina, a sada sam poželeo da vam predstavim deo tima koji osmišljava programe u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.
Direktor Francuskog instituta u Srbiji i savetnik za saradnju i kulturu u Ambasadi Republike Francuske Žan-Batist Kizen (Jean-Baptiste Cuzin) ispričao mi je da je prezadovoljan rezultatima ovogodišnjeg Meseca frankofonije. On dodaje da je video da je frankofoniju podržalo mnogo ljudi iz cele Srbije, deleći istu ljubav prema francuskom jeziku i znajući da je francuski jezik svetski jezik koji povezuje stvaraoce i inovatore, one koji posluju i razgovaraju od Evrope, severne i podsaharske Afrike i Azije do Latinske Amerike, Okeanije i Kanade.
U više od 12 gradova od Novog Sada do Kuršumlije, tokom marta organizovane su proslave frankofonije kroz umetničke, edukativne i naučne događaje koje su podržale škole, fakulteti, opštinski kulturni centri, Ministarstvo kulture i informisanja i nekoliko ambasada frankofonih zemalja, a među njima Maroko, Kanada, Grčka i Francuska.
– U Srbiju sam došao septembra 2015. godine i ovo je drugi put kako pravimo Mesec frankofonije. Za to vreme video sam veoma pozitivan razvoj, odnosno povećano interesovanje naših partnera za frankofoniju: obrazovnih, univerzitetskih, kulturnih i institucionalnih. Oni koji promovišu francuski jezik u Srbiji, počev od nastavnika koji rade posvećeno i kvalitetno, sve su sigurniji u budućnost francuskog ovde, jer znaju da on mladima otvara nove vidike, profesionalne i lične. Ti frankofoni horizonti prozor su u svet – kaže gospodin Kizen i priseća se svog preseljenja u Beograd.
– Prvi put sam došao ovde kao student, septembra 1997. godine, kada sam vodio jedan projekat u okviru studentskog panevropskog udruženja AEGEE. Stigli smo vozom, ranom zorom iz Temišvara, i sećam se da smo neraspoložene carinike na granici ponudili flašama viskija. Studenti u Beogradu izuzetno srdačno su nas dočekali. Brzo sam shvatio da u Srbiji postoji civilno društvo, dosta lepe energije i mnogo velikodušnosti. Od tog trenutka Srbija je uvek u mom srcu – seća se Kizen, koji pamti i doček kolega 2015. godine za njegovu suprugu, dva sina i njihovu mačku.
I Oreli Pole (Aurélie Pollet), koordinatorka ogranka Francuskog instituta u Novom Sadu ima dosta lepih uspomena iz Srbije još iz vremena kada je ovde studirala. Priča mi da su na nju najveći utisak ostavili ljudi i susreti iz kojih su se izrodila prijateljstva.
– Kad kažem Srbija ja pomislim na emotivne i veoma iskrene ljude ljude jakog karaktera. Tu je i bogata i ukusna hrana i dobra atmosfera za stolom. Od Vojvodine do Nacionalnog parka Tara – svaki deo Srbije lep je na svoj način.
U Novi Sad je došla sa svojim partnerom, u vreme novogodišnjih praznika prošle godine i sa prvim snegom. Sada kada imaju automobil obilaze srpske gradove i sela, ali navrate i do komšija Hrvata, Mađara i Rumuna.
Njena poslovna ekipa u Francuskom institutu u ulici Nikole Pašića 33 je mala, ali vredna. Zadovoljni su umetničkim i kulturnim programima koje su predstavili u Vojvodini, a pogotovo jer je publika na njih odlično odreagovala. Oreli je ponosna na to što je ambasadorka Francuske, Njena ekselencija gospođa Kristin Moro posetila Francuski institut u martu, u vreme Meseca frankofonije.
– Život u Novom Sadu je miran i prijatan. Ljudi umeju da uživaju, ovde na svakom koraku imamo bašte i parkove u kojima možemo da na kratko usporimo brzi život. Ovde se svi poznaju, sve je blizu, pogotovo biciklom, kojim obožavam da dođem na posao. Beograd je ogroman grad, a Novi Sad je baš po mojoj meri.
Tri stotine trideset kilometara južno njena koleginica Marion Vio (Marion Viau) povezuje Francusku i Srbiju kako na profesionalnom tako i na privatnom planu. Mada u Nišu živi svega šest meseci našu zemlju odavno je dobro upoznala jer je, kako kaže, srpska snajka udata za Srbina. Otkriva mi da je jug Srbije uvek bio tesno povezan sa francuskim jezikom i kaže da se u to sama uverila u svim gradovima koje je posetila: u Prokuplju, Vranju, Aleksincu, Kruševcu, Pirotu, Kuršumliji, Svrljigu.
– Bilo mi je zadovoljstvo da budem u školama i učestvujem u francuskim danima. Moram da spomenem Takmičenje za frankofonu pesmu koje je osnovano pre 14 godina u Nišu, u partnerstvu sa SKC Niš. Zbog toga se finalno veče uvek održava kod nas, a ove godine smo proglasili pobednike u prestižnom Narodnom pozorištu – ponosna je.
Direktor iz Beograda često im dolazi u goste, a osim ova dva poslovno je obišao još deset gradova na potezu od Novog Pazara do Kladova. Mada su instituti u Novom Sadu i Nišu manji od onog u Beogradu, lepeza usluga je svuda ista.
Prema Kizenovim rečima programi i partnerstva prilagođeni su za sva tri dela Srbije s tim što je u Nišu akcenat na podršci kulturnih inicijativa mladih koji žele inovacije i povezivanje sa ostatkom Evrope, dok su u Vojvodini usmereni ka programima povodom odabira Novog Sada za evropsku prestonicu kulture (zajedno sa sestrinskim gradom Temišvarom iz Rumunije i Eleusisom iz Grčke).
– Ukupno nas je 28 koji radimo u Institutu. Moram spomenuti i naše profesore francuskog jezika, koji su među najboljima u Srbiji kao i naše spoljne saradnike na projektima. Mi smo vam kao malo ili srednje preduzeće. Imamo odličnu energiju u našoj ekipi. U Beogradu smo ponosni naslednici Francuskog kulturnog centra, a u Nišu i Novom Sadu naša istorija usko je povezana sa promenama posle 2000. godine. Dinamičnost našeg instituta plod je tanane kolektivne alhemije Francuza i Srba koji ovde rade.
Na kraju intervjua sa Žan-Batistom, Oreli i Marion koji dolaze iz zemlje čuvene po svojoj gastronomiji nametnulo se neizbežno pitanje o srpskoj kuhinji.
– Na mom meniju su salate od paradajza (pogotovo leti), jagnjetina, sarme i kisele paprike. U Srbiji sam pronašao kvalitetne proizvode, baš kao i u Rumuniji, u zemlji u kojoj sam živeo i za koju sam vezan. Uz ručak volim da popijem čašicu rakije, a polako otkrivam dobre vinograde – rekao mi je gospodin Kizen.
Marion je izdvojila burek, pljeskavicu i sarmu njene svekrve, kao i kotliće i roštilj sa porodicom.
– Sve! – kratko je odgovorila Oreli na pitanje šta voli od srpskih jela, a onda detaljno pojasnila.
– Za doručak volim burek, a za ručak sarmu, pljeskavice, kao i velike porcije mešanog mesa sa salatom, u sredini stola, za više ljudi. Volim da namažem ajvar na hleb. U svakom srpskom gradu recepti su malo drugačiji, a ni ukus nije uvek isti. Treba sve to probati da bi se videla razlika (smej). Moj partner obožava urnebes salatu, pravio ju je više puta u Francuskoj, ali nikada nije bila tako dobra kao u Srbiji – rekla mi je Oreli i dodala da joj iz Francuske nedostaju sir i planine, pošto je odrasla u brdovitom kraju Alpa, u Šamberiju.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)