Marta Stojanović je čitala moje putopise i saznala da sam bio na Reunionu, poslala mi mejl, dopisivali smo se, a onda smo sve troje (njen suprug, ona i ja) letos u Beogradu popili kafu. „Živimo u prostranoj kući, imamo sobu za tebe, zašto ne bi ostao nekoliko dana kod nas, ako već dolaziš na Reunion?“ – predložili su mi Stojanovići, a meni nije mnogo trebalo da prihvatim poziv dobrodošlice.
U međuvremenu našao sam jeftinu avionsku kartu od Antananariva do San Denija i odlučio da nakon godišnje Skupštine frankofonih novinara, umesto u Pariz sa kolegama, promenim rutu i sam produžim drugim avionom do ovog francuskog ostrva.
Po staroj izreci „zašto da koljem vola za kilo mesa“, odnosno zbog čega da letim 10.000 km od kuće za sedam dana na Madagaskaru, reših da ostanem i za svoju dušu se odmorim u Indijskom okeanu.
Ovaj mladi bračni par me je ujedno u startu demantovao jer sam više puta od 2012. godine, kada sam prvi put bio na Reunionu, tvrdio da tamo nema nikoga iz Srbije.
Čak sam se i kod prijatelja Francuza koji žive na ostrvu raspitivao i na pominjanje imena naše zemlje, a kamoli bivše Juge, svi su bili zbunjeni.
Zahvaljujući poslu u poznatoj svetskoj kompaniji Marta i Boban sa svojim sinovima, blizancima Ognjenom i Vukom žive na Reunionu od 2015. godine.
Dečaci pohađaju osnovnu školu, perfektno govore francuski jezik i svojim drugarima, kao i profesorima i dalje su egzotični jer dolaze iz Reunioncima slabo poznate države.
Zbog toga, iako više nisu novajlije, mnogi i dalje misle da su oni „les jumeaux russes ou polonais“ (blizanci iz Rusije ili Poljske).
Član porodice je i pas Laki, koji me je svakog jutra budio njuškicom i odlazio kada bih mu rekao da želim još da spavam.
Tokom moje posete u gostima su bili i Martini roditelji iz Niša, tako da smo imali punu kuću veselja i radovanja kada smo na plaži dobili informaciju da u Srbiji pada sneg!
Pre nego što sam se sreo sa srpskim domaćinima na francuskoj teritoriji, proveo sam nekoliko dana u drugim gradovima kod poznanika koje sam pronašao na sajtu couchsurfing.
Po sletanju na aerodrom Rolan Garos dočekalo me toplije vreme nego na Madagaskaru, misice iz svih francuskih regija koje su stigle u isto vreme, ali i neuporedivo više cene koje su mi već prvih dana ispraznile novčanik.
Doduše, mogao sam da pijem vodu sa česme, nije bilo malaričnih komaraca, bolesti i ostalih stvari o kojima sam morao da mislim na Madagaskaru, ali ok. Sve ima svoju cenu.
Pet evra košta prevoz do centra grada – reče tamnoputi vozač mini-busa, ne baš raspoložen za priču.
Mada se na Reunionu trude da promovišu ovu destinaciju turistima iz celog sveta, jedna od mana je što lokalno stanovništvo skoro da ne poznaje engleski jezik, tako da ukoliko ne govorite francuski van restorana i aerodroma moraćete da koristite ruke i noge u objašnjavanju.
Neprijatno me je iznenadio sistem gradskog prevoza, koji je prema mom utisku napravljen samo da ljudi odu i vrate se sa posla i to za one koji nemaju automobil.
Autobusi ne idu tako često, sa aerodroma žuti bus saobraća na dva sata, a ostale linije u gradu na po 20 minuta u proseku.
Na ulicama gradova San Deni, San Pol i San Žil u kojima sam ovog puta bio često nećete imati koga da pitate za savet jer su skoro svi u automobilima, a na autobuskim stanicama stoji tek po koja osoba!
Kada sam se smestio kod jednog bračnog para kod kojeg sam iznajmio sobu za 28 evra sa prelepim pogledom na okean, samouvereno sam im rekao: „Vidimo se večeras posle pozorišnog spektakla“ (na koji sam bio pozvan još u Beogradu, a o tome sam pisao ovde).
Belo su me pogledali i odgovorili da prevoz radi samo do 19.40! Šok za mene, koji sam navikao da u Beogradu često koristim noćne autobuse.
Srećom, bili su izuzetno ljubazni i pokupili me automobilom. Tako je bilo i narednih dana, malo busem, više kolima.
Da moji prijatelji nisu imali četvorotočkaše, ne znam kako bih se prevezao od grada do grada.
Skrenuta mi je pažnja da zaboravim na taksi jer je na Reunionu ovaj vid prevoza najskuplji na svetu! Nisam ni pitao koliko bi koštala vožnja od aerodroma do centra, verujem najmanje 100 evra.
Iako je Reunion prekomorski departman Francuske i samim tim na njemu važe francuski zakoni i kao valuta koristi se evro, moj utisak je da su zbog velike nezaposlenosti i socijalnog mira sistemske institucije nešto blaže prema stanovnicima nego što je to slučaj u La Métropole, kako nazivaju Francusku u Evropi.
Doduše, moja druga vožnja gradskim prevozom bila je veoma stresna jer sam video kontrolore kako sa policijom blokiraju saobraćaj, pišu kazne i „dovode u red“ mlade Kreolce koji su negodovali, a nisu platili vožnju.
Kako god, stekao sam utisak da se na Reunionu živi fino: okean je svuda oko vas, nema nerviranja i žurbe, a taj socijalni mir se očigledno održava donacijama iz Francuske.
Jedna poznanica rekla mi je da je po preseljenju na Reunion dobila 20 odsto veću platu, tako da je mnogima to dovoljna motivacija da iz Francuske dođu na kraj sveta.
Jeo sam i po restoranima, a i na ulici. U glavnom gradu San Deniju, kraj okeana, nedaleko od spomenika Rolan Garosu nalaze se barake sa kreolskom hranom u kojima možete naručiti jelo sa pivom za manje od 10 evra.
S druge strane, u restoranima porcija ribe ili mesa sa pirinčem i povrćem košta oko dvadesetak evra.
Na plažama kafa staje i do 3 evra, a flaša vode oko 4. U prevodu, sve je papreno skupo, čak i skuplje nego u kontinentalnoj Francuskoj. To mi nije tako izgledalo 2012. godine, verovatno zbog toga jer sam imao organizovanog vodiča i odsedao sam po hotelima.
Kada je o turističkom vodiču reč, ne mogu da ne spomenem Nikolu Barniša, koji mi je prošli put otkrivao Reunion.
Ovog puta smo se sreli kao kolege (u međuvremenu sam i ja dobio licencu), proveli smo jedan dan zajedno (otkrio mi je novo kreolsko selo) i razmenili iskustva o našoj profesiji tamo i ovde.
Kao i 2012. godine, višečasovni razgovori sa njim ponovo su mi dokazali da nije bitno gde živiš, već kako razmišljaš.
Ako nekada poželite da odete na Reunion, slobodno mi se javite da vam pomognem sa informacijama, ili direktno kontaktirajte Nikolu preko njegovog sajta ako želite da imate odličnog vodiča i vozača koji poznaje svaki pedalj ovog ostrva, a uz to i perfektno govori engleski jezik.
Zbog čega je važno imati vozača sa ostrva zbog nenormalnih krivina pogledajte u ovom VIDEU.
Slobodno vreme sam provodio po kafićima, šetajući se gradovima ili na plažama.
Marta mi je bila odličan saputnik tako da smo svakog jutra, kada bi ostavila decu u školu, išli na jutarnju kafu i kroasane. Sa njenim suprugom Bobanom sam se video samo dva puta jer je išao na poslovni put na ostrvo Majot, ali to je bilo dovoljno da upoznam ovo dvoje izuzetnih lafova.
Dok sam bio u njihovoj kući u San Žilu Martina majka je spremila gibanicu (kore je donela iz Niša), a Marta nam je napravila piletinu sa karijem.
Bilo je izuzetno ukusno, a meni posebno simpatično da probam ovo jelo na srpski način, sa više mesa nego pirinča.
Jedno veče otišli smo u poznati restoran gde sam Marti i Bobanu spremio iznenađenje.
Naime, onako kako to sam Bog namesti meni se pre izvesnog vremena preko interneta javio jedan Kreolac da mi kaže da na ostrvu postoji još jedna devojka iz Srbije! Kada mi je dao njeno ime i prezime, kontaktirao sam Milicu Veličković i saznao da je takođe iz Niša, da na Reunionu živi od 2011. godine i da radi kao arhitekta i da je od porodice Stojanović udaljena svega 50 kilometara.
„Gospode Bože“, rekoh kao Emilija Popadić u Boljem životu.
Milica takođe nije mogla da veruje šta joj pišem, ispričala mi je da odavno nije videla nikoga iz Srbije tako da smo lako utanačili susret u restoranu.
Red priče, red smeha, red hrane, uz analizu škola i gimnazija u Nišu koje su sve troje pohađali, posle večere produžili smo u jedan bar. U šali sam rekao da je moja misija ispunjena i da sam u stvari, umesto na odmor, poslat iz Beograda da na Reunionu kroz Priče sa dušom spojim troje Nišlija.
Ja sam otišao u Srbiju, a nadam se da će oni popiti koji koktel ili kafu još neki put.
Kako su me ugostili Francuzi, zbog čega se na Reunionu plaća kazna ako se kupate na plaži koja nije obeležena kao bezbedna i koje voće i povrće raste na ovom ostrvu saznajte u nastavku PUTOPISA.
Tu je i moja prva priča o ovom ostrvu iz 2012. godine.
Autor: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Članak je u vlasništvu Priče sa dušom doo i može se preneti na drugi sajt uz link ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Potpisati fotografe. Hvala vam što poštujete autorska prava.
