Priče sa dušom

Porodica u kojoj se RAĐAJU VODIČI: Milanove ture počinju istorijom umetnosti, a završaju se PESMOM

Koji god posao da radi, dr Milan Prosen (42) dobije aplauz – bilo da drži predavanja iz istorije umetnosti studentima na Fakultetu primenjenih umetnosti, bilo da vodi turu kao licencirani turistički vodič ili da peva na sceni opere Narodnog pozorišta. Ovaj čovek čiji duh odiše višestrukom kreativnošću, ljudima koji ne znaju za sve njegove talente predstavlja se u skladu sa poslom koji tog dana obavlja. Kaže da su sva tri poziva neobična, jer u Srbiji nema mnogo istoričara umetnosti, baš kao ni operskih pevača, za razliku od turističkih vodiča kojih je poslednjih godina sve više. Ipak, njegova glavna vokacija je istorija umetnosti, u okviru koje se, kako kaže, potpuno ostvario otkad predaje na fakultetu.

Istorija umetnosti je moja velika ljubav, a studenti su fina publika. Izučavamo gradivo od praistorije od Francuske buržoaske revolucije, a ja se trudim da im bude što zanimljivije, i mislim da uspevam u tome. Na kraju predavanja dobijem aplauz – priča mi u pauzi između dve ture na Savskom pristaništu.

milan-prosen-15_1024x768

Milan je napisao oko 50 naučnih radova i igrao je u 43 predstave Narodnog pozorišta

Profesija turističkog vodiča godinama je ukorenjena u porodici Prosen. Naime, Milan je četvrti član familije koji turistima iz celog sveta na svojstven način približava umetnost, istoriju i lepote naše zemlje. Tradiciju je započela njegova baka Ilza Prosen, koja je u agenciji Putnik posle Drugog svetskog rata osnovala odeljenje za nemački jezik.

ilza-prosen

Milanova baka Ilza Prosen na hipodromu tridesetih godina prošlog veka

– Bila je poreklom Nemica i govorila je nemački jezik, baš kao i moj otac. I on je kao mladić bio vodič, a najduže je radio u Inex-u i to sa turistima koji su dolazili kruzerima u Srbiju. Prvi je licencirani vodič u našoj porodici i prva generacija vodiča u SFRJ, a radio je krajem pedesetih, početkom šezdesetih godina. I tatin stric koji je živeo u Londonu imao je veoma interesantnu i burnu karijeru kao oficir i ađutant kraljice Marije, supruge Aleksandra Karađorđevića. Govorio je pet jezika, a kineski je učio u svojoj devetoj deceniji. U ovakvoj porodici ne čudi što sam i ja došao na ideju da kao turistički vodič proputujem svetom – priča mi Milan, koji je položio stručni ispit za vodiča 2004. godine.

porodica-prosen

Porodica Prosen: pradeda Ivan, prababa Maria, deda stric Milan (Emilio Francesco) i Milanov deda Dragutin (Karl Ludovik) 1917.

Još dok je studirao, paralelno sa predavanjima i ispitima, pevao je u horu vojske, a zatim prešao u operu Narodnog pozorišta. Kasnije je pohađao magistarske i doktorske studije.

– Ležerno i dugo sam studirao i diplomirao 2003. godine. Dosta sam proputovao sa horom Krsmanović, čak i u vreme devedesetih, kada je gospođa Darinka Matić Marović uspevala da nam obezbedi vize. Kada sam postao vodič, dobio sam mogućnost da vidim stvari koje se poklapaju sa mojim interesovanjem za istoriju umetnosti i da posetim i muzeje u evropskim gradovima – kaže.

milan-prosen-19_1024x768

Milan je u razgovoru istakao i Galeriju fresaka, Muzej srpske pravoslavne crkve, Zbirku ikona Sekulić, Legat Paje Jovanovića, Konak kneza Miloša, Konak kneginje Ljubice i Patrijaršijski dom u Sremskim Karlovcima

Do sada je obišao 25 zemalja i, iako to nije veliki broj u poređenju sa statistikom njegovih kolega, kaže da je zadovoljan. Godišnje uradi oko 80 tura, od kojih neke traju i po 10 dana. Bilo da su dvočasovne ili višednevne, Milan kaže da voli i jedne i druge.

– Ranije sam imao više specijalizovanih, stručnih tura i poseta manastirima i muzejima, a sada najviše radim sa strancima sa engleskog govornog područja koji u Beograd dolaze Dunavom, brodovima, sa novinarima koji pišu o Srbiji i sa domaćim turistima koji putuju u evropske prestonice. Pišem o arhitekturi Beograda i Srbije, sa akcentom na međuratnom periodu, a specijalizovan sam za ar deko, što je i tema mog doktorata.

paris-pallais-de-chaillot

Ar deko mu je pasija: Ispred Pallais de Chaillot na Trokaderu, u Parizu

Pariz, Madrid i Beč na stalnoj su listi Milanovih gradova koje obilazi, i s tim u vezi ističe da je pogrešna predstava o našim turistima da putuju samo radi šopinga.

– Svako voli nešto da kupi sebi na putovanju i to je slučaj sa svim turistima na svetu. I ja uvek pazarim poklone za suprugu i ćerke. Od same priče, u turizmu je bitnije slušati šta ljudi žele da čuju i šta ih zanima. Važno je prilagoditi im se, jer ne žele svi da slušaju preterano o našoj istoriji i nisu svi došli ovde zbog muzeja. Potreba da se po svaku cenu predstavi sopstveno znanje ponekad može predstavljati opretećenje za naše goste. Dešava se da naše agencije nemaju zaposlene koji su informisani u tom smislu da poznaju svoju zemlju da bi mogli da je ponude. Problem nastaje kada je vodič mnogo obrazovaniji od onih koji prave ture. To vam je kao kada vam neko kroji kaput, a ne zna vaše mere, ne zna šta želite i koji materijal vam odgovara, a ne seti se ni da vas to pita.

milan-prosen-u-becu

Pokraj Alegorije slikarstva Jana Vermera u Muzeju istorije umetnosti u Beču

Osim stručnog vođenja i tura koje turistima po povratku kući dugo ostaju u sećanju, Milan neretko svojim gostima pripremi i muzičko iznenađenje.

– Trudim se da to što sam operski pevač do kraja ture bude tajna i da turistima otpevam neku pesmu u trenutku kada za to osetim potrebu. To može da bude u kafani, tokom šetnje Kalemegdanom, ili u manastirima, kada pevam duhovne pesme. Ako je društvo dobro i ako prihvati pesmu, mogu satima da pevam. Kada sam u maju putovao sa hrvatskim i slovenačkim novinarima, pevali smo u autobusu sve vreme od Rajačkih pimnica do Romulijane. A počeo sam sa samo dve numere (smeh) – sa osmehom će Milan, koji peva starogradske i stare narodne pesme, duhovnu muziku, džez i sve što mu leži kao lirskom tenoru.

milan-prosen-4

Kruna Svetog Rimskog carstva iz desetog veka, iz Bečke riznice

milan-prosen-atila

Kao Atila u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu

Za kraj našeg susreta, pitao sam mog sagovornika šta privlači strance da dođu u našu zemlju?

Mi nemamo Notr Dam i Luvr, niti gomilu vrhunskih spomenika poput onih u evropskim prestonicama, ali posedujemo jedan fenomen kojim sam se bavio kao istoričar umetnosti. Uvek smo želeli da stvorimo dobru sliku o svemu, gajeći dobar utisak o našem identitetu. Kad je zidana francuska ambasada, čuveni arhitekta Rože-Anri došao je u Beograd i dao intervju za tadašnji časopis Vreme. Na pitanje kako mu se dopada arhitektura našeg grada, odgovorio je: „Voleo bih da me to niste pitali, ali reći ću vam da je na prvi pogled sve izvanredno i božanstveno, a onda shvatite da su ispod materijali na nivou scenografije“. Iako nismo bili bogata sredina, nismo želeli da kaskamo za drugima. Međutim, ono što Beograd ima da ponudi i što nisu kulise, to je jedan izuzetno živ duh, teško uporediv sa drugim prestonicama. Evo, mi sada sedimo u malom lokalu, u jednoj skrajnutoj ulici na Dorćolu. I gde god da se okrenemo, naićićemo na ovaj sličan, veseo ambijent, sa druželjubivim ljudima koji se smeju i govore svetske jezike. U tom ambijentu naći ćete dijapazon našeg života – od visokog urbanog stila, poput Beton hale i Sava male, do boemske atmosfere u Zemunu i Skadarliji – rekao mi je jedan od najtraženijih turističkih vodiča u Beogradu.

 

milan-prosen-1_1024x768

Pred obilazak manastira gde voli da ode sa turistima jer, kako kaže, oni predstavljaju sintezu prirode, umetnosti i duhovnosti

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: Nenad Blagojević, privatna arhiva Milana Prosena

komentaraNapišite komentar

  • Dragi Nenade, veliko hvala na ovom lepom tekstu. Moj tata Ivan ili kako smo ga zvali Ivica, za mene je bio uzor vedrog komunikativnog i srdačnog ponašanja, lepog ophođenja i lepih misli koje inače čoveka treba da prate u životu. Način na koji je on svojim šarmom znao da pronese grupe kroz Beograd bio je za mene bez premca. Od njega sam naučio da je najveće zadovoljstvo upoznavati ljude i dobre sagovornike, od njega sam kao dete slušao priče (sa dušom) o nekim dalekim gradovima i mestima koja zovu da budu otkrivena. Posmatrajući mog oca, razumeo sam da dobar vodič mora da bude zaljubljen u grad kroz koji vodi, a nama je obojici ta „prva ljubav“ uvek bio naš Beograd. Vodič je domaćin. Njegov osmeh i znanje su sagovornik svakog putnika koji ga sretne. Neka mesta i neke priče kroz koje nas život povede možemo zaboraviti, neke ljude nikad. Takav je bio moj otac.

  • Veoma lep tekst.Ponona sam sto imam ovakvog kolegu, jer retki su takvi vodici.Pripadam staroj gardi vodica koji su poceli u Putniku.Ovaj posao mogu da rade samo ljudi koji zaista vole taj posao i koji cine sve da prezentuju nasu zemlju,u najboljem svetlu.
    S ljubavlju radim ovaj posao preko 30godina i dalje imam nameru,jer dok radim, ja zivim.
    Sve najlepse zelim na svim putevima sveta postovanom kolegi

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: