Još od vremena Đorđa Petrovića Karađorđa imanje porodice Jokić u Krćevcu, selu u opštini Topola, udaljenom oko 70 kilometara od centra Beograda, uvek je bilo obrađivano i nikad zapušteno. Davni predak ove domaćinske familije bio je Karađorđeva desna ruka – Petar Jokić zvani Topolac, buljubaša, starešina lične Voždove garde, na šta su potomci njegovog brata Andreje Jokića, među kojima je i moja sagovornica, i danas ponosni.
Od prošlog leta turiste u ovom šumadijskom selu ugošćava Ružica Jokić Žujević, ekonomistkinja za turizam koja je nakon 40 godina uspela da povrati svoju dedovinu i da na njoj ostvari svoje snove i poslovne ideje u domenu turizma.
Od životinja na imanju ima ovce, kokoške, psa i papagaje, a tu je i bašta sa svim mogućim povrćem, kao i vinograd, šljivik, voćnjak i zasad lešnika.
„Imanje sam nasledila od oca. U vreme kada se teško živelo, pradeda je odlučio proda jednu našu njivu i podelio je na placeve ljudima koji su želeli da zidaju vikendice. U to vreme je to bilo popularno. Prvi plac je kupio pukovnik pilot Vojske Jugoslavije i vojni ataše Jugoslavije u Londonu u dva mandata“, priča Ružica na početku Priče sa dušom.
„Sa tom porodicom smo se družili, čak su i živeli kod nas dok su gradili kuću. Kada je čika Dragan je umro, jedno vreme niko nije dolazio na imanje, a njegova supruga je pokušavala da ga proda, ali bez uspeha.“
„Onda se u vreme pandemije 2020. godine u meni rodila ideja da bih mogla da ga kupim, obnovim kuću i ostvarim svoju viziju.“
Ružica je na tom placu sagradila Kuću mirne duše, seosko turističko domaćinstvo kategorizovano sa 4 zvezdice.
Kuća je površine 110 kvadrata i potpuno je odvojena od imanja na kojem Ružica živi sa porodicom, a unutra su dve spavaće sobe sa četiri mesta za spavanje, kuhinja, kupatilo i udoban dnevni boravak.
„Ja sam ovde odrasla, a nasledila sam ljubav prema selu i prirodi. U Mladenovcu sam završila osnovnu školu, srednju i Višu školu u Beogradu, ali sam sve vreme dolazila u Krćevac. I moja deca su danas ovde, i oni su detinjstvo proveli na selu.“
Svakog gosta u Krćevcu dočeka domaći paket dobrodošlice u kojem su voće, povrće, hleb, jaja, kozji sir, pršuta, džem, vino i rakija, odnosno proizvodi sa imanja i iz komšiluka.
„Pred turiste iznosimo ono što smo sami proizveli, a ostalo uzimamo od drugih gazdinstava – sir od žene koja u našem selu ima farmu koze i vino iz obližnje vinarije.“
„Neskromno ću reći da turisti kažu da im se posebno dopada naš vruć hleb i način na koji ga serviramo. Na prvo mesto kada je reč o utiscima stavljaju mir koji vlada u kući i oko nje, odnosno energiju koju osete na imanju, naravno, uz čistoću kuće i bazena, kao i enterijer koji je urađen u modernom stilu. Više puta su napisali da je ovde kao „u malom raju“, iskrena je Ružica.
Želja joj je bila da na svojoj zemlji u Šumadiji počne da se bavi turizmom na drugačiji način, agroturizmom koji je decenijama popularan u Italiji, Španiji i Francuskoj.
„Završila sam srednju turističku školu i nakon toga Višu turističku školu. Gledajući neke lepe stvari na internetu i na društvenim mrežama istraživala sam sve: od bazena i dvorišta do enterijera i smeštaja.“
„Počela sam da pratim šta se dešava u tom domenu u Toskani, Provansi i Šampanji i to i danas radim.„
Imala sam viziju kako sve to treba da se primeni u Šumadiji, za mene najlepšem kraju Srbije, kraju koji je bogat poljoprivredom, voćarstvom, stočarstvom i hektarima vinograda još iz vremena čuvene Venčačke zadruge.“
Na imanju je sve posađeno kao nekad, s tim što su na njenu inicijativu posađeni su lešnici i nov zasad autohtone šljive crvenjače, odnosno crvene ranke od koje se pravi, kako kaže moja sagovornica, najbolja rakija.
Sve što raste u bašti i u voćnjaku namenjeno je podjednako za njenu porodicu i za turiste.
„U turističkoj sezoni cela porodica je ovde, a od septembra pa do leta deca su zauzeta školskim obavezama i na imanju su vikendom. Sinovi Ilija i Miloš vole da mi pomažu, da dočekuju i ispraćaju goste, dok je muž najviše angažovan oko održavanja bazena.“
„Ilija sam ume da ispeče rakiju, deda ga je naučio kako da naloži vatru, da napuni i isprazni kazan i sad može da sedi sa unukom i da uživa. Miloš vodi računa o životinjama, hrani ih, zaliva baštu i prska vinograd.“
„Baštu ne tretiramo nikakvim pesticidima i fungicidima, već koristimo samo plavi kamen i kozju surutku.“
Na pitanje šta je pokreće da se na dedovini bavi turizmom Ružica odgovara da je inspiriše spoj života na njenom imanju, priroda i rada sa turistima kojima može da pruži ugođaj i komfor. Kako kaže, selo i bašta je okrepljuju.
„Ovde se osećam slobodno još od kad sam bila dete. To vidim danas i kod moje dece. Iz detinjstva provedenog u Krćevcu pamtim bakinu kuhinju i druženje. Imam drugarice sa kojima se družim već 43 godine.“
„U selu imam širinu, slobodu i kontakt sa prirodom koji je neprocenjiv. Ima dana kada radimo od ujutru do uveče, ali kad radite za sebe ništa nije teško. Na kraju smo ipak mi krojači svog vremena.“
„Masovan turizam više nije u modi. Savremeni turista traži drugačije uslove za odmor. Kao i u Italiji i Francuskoj i mi možemo da ponudimo dosta aktivnosti.“
„Kod nas može da obiđe Oplenac koji se vidi iz Kuće mirne duše, zatim Rudnik i rudničke manastire, Bukovičku banju, Orašac, brojne vinarije u Lipovcu, Vinči, Orašcu, Banji, Raniloviću. Mogu da se bave biciklizmom, hajkingom, šetnjom, a opet da budu u seoskom ambijentu i da ga dožive, da im bude komforno i da nađu vreme za sebe“, rekla je Ružica na kraju Priče sa dušom.
Više informacija o Kući mirne duše u Krćevcu pronađite na sledećem linku ili rezervišite smeštaj mejlom na kucamirneduse@gmail.com
Autor: Nenad Blagojević; Fotografije: Nenad Blagojević, Nenad Jakovljević (slike Kuće mirne duše); Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com.
