Obnova sviranja i izrade srpskih, vekovima starih instrumenata već 11 godina nadahnjuju akademskog vajara Aleksandra Milutinovića (36) iz Vrnjačke Banje. Svestan da je gitara potisnula tambure samice, klarinet i harmonika svirale i gajde, a bubnjevi goč i tarabuku, ovaj slobodni umetnik počeo je da istražuje po selima i muzejima i, kako kaže, polako da sklapa kockice.
Prvo je od drveta napravio kaval i frulu, a onda prešao na šupeljke, tambure, električne gitare, ćemana, gusle. Trenutno razvija nacrte za laute, pravi banjolu za prijatelja i dvostrune gusle, a materijali koje koristi su retke domaće vrste drveta: oskoruša, brekinja, glog, dren, jorgovan, šimšir, ali i javor rebraš, smrča, kruška, trešnja, kao i egzotični mahagoni, bubing, abonos i kedar.
Obilazeći manastire 2004. godine, upoznao se sa ocem Makarijem u Sopoćanima koji mu je otkrio neke načine i alate za unapređenje izrade minijatura, budući da je samouk.
– Za minijature, drvo treba da je što gušće i plastičnije kako bi moglo da trpi sitan detalj i poteze nožića. Šimšir je masan i gladak, čvrst i kompaktan, baš kao i tisa. Koristim dosta alata, kao i specijalne nožiće i malena dleta – priča Aleksandar.
Minijature je uglavnom poklanjao bližnjima, a od instrumenata, neki su ostali u porodici, a neki u školama i muzičkim grupama širom sveta.
– Tambura i kaval su kod Gorana iz grupe Trag, jedna mala tambura i ćemane u vlasništvu su muzičke škole iz Kraljeva, jedan kaval je u Sibiru, a drugi kod Luke u Kraljevu, jedno ćemane je u Švajcarskoj – nabraja i dodaje da su kupci uglavnom entuzijasti poput njegove supruge Tatjane i njega i da su to ljudi koji znaju da prepoznaju i cene ručni rad.
– Drago mi je da ih ima pa makar i u malom broju. I na nebu su zvezde u manjini u odnosu na tamu, ali su samo one bitne kad se pogleda u noćno nebo – priča mi.
Supruga Tatjana (32), diplomirani sociolog, velika mu je podrška. Priznaje da ne zna da li bi mogao da se bavi ovim lepim stvarima da nije bilo nje, roditelja i prijatelja sa kojima se međusobno bodri.
– Teško se zaradi od ovog posla. Stvari su u obnovi i vaskrsavanju. Ima ljudi koji prvi put čuju za neke instrumente kao srpske. Svest se izmenila tokom poslednjih pedesetak godina i dosta toga je palo u zaborav. Srećom, nit se nije sasvim prekinula i mogla se nastaviti. Tanja ima mnogo hobija baš kao i ja. Istakao bih njen autorski muzički projekat Vaskrsija, a osnovali smo i naše autorske grupe Runo, Slovo, Poslednje more i Besputnik. Možda bi bilo i albuma na vidiku, ali sad kad su deca mala sve ide sporije. Daće Bog.
Tanja i Aleksandar zavoleli su se dok su bili studenti, 2004. godine u Studentskom gradu. Slobodni su umetnici i sa ćerkom Ognjenkom (3) i sinom Milutinom (osam meseci) žive u Vrnjačkoj Banji. Tanja je pre pet godina pokrenula prvu internet knjižaru pravoslavnog sadržaja www.e-slovo.net, a sajt je zamišljen kao posrednik između pravoslavnih manastira i izdavača i kupaca.
– Tamo možete pronaći mnogo toga – od knjiga i rukodelja do manastirskih rakija, melema, tinktura, prirodnih sapuna. Sajt se svakodnevno ažurira i ulaže se mnogo ljubavi u rad sa poklonicima pravoslavne duhovnosti. Tanja je uvek raspoložena da izađe u susret kupcima i da nabavi sve što joj se traži – kaže Aleksandar.
Pitam ih da li razmišljaju o povratku u prestonicu?
– Kod nas je odlazak iz Beograda ustvari bio povratak – povratak zavičaju. Pravo pitanje bi glasilo „Da li razmišljamo o odlasku od kuće – u Beograd?”, a odgovor bi bio „ne”. U ova preopterećena vremena čoveku je potreban mir i jednostavnost u životu kako bi se vratio sebi, sabrao svoje misli i spoznao šta želi, a dok god živi u sredini pretrpanoj mogućnostima i spinovima, to nije izvodljivo. Veliki grad uvuče čoveka u svoja pravila, krugove i protokole. Život u manjim sredinama bolji je za umetnike – rekao mi je Aleksandar.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com
Foto: Aleksandar Milutinović, Tatjana Milutinović, VisualFactory
