U jednom roju koji vodi jedna matica može da ih bude i do 15.000, a mogu da se nastanu u stanu, u roletni, na terasi, na tavanu. Dešava se i da pčele nesmetano žive u kući, da ih stanovnici primete tek posle izvesnog vremena, a one umeju da dođu u goste, da se uvuku u roletnu, i to dok su ukućani na godišnjem odmoru.
Kada su se pčele uveliko uselile, tada nastupa tim „SOS mobilne ekipe za spasavanje i zbrinjavanje pčela“ na čijem čelu je Slađan Simonović (57). Sa ovim izuzetnim poznavaocem pčelarstva radi njegov sin i nekoliko kolega pčelara, a jedna njihova akcija izgleda ovako:
Kad pronađu roj pčela u svojim stanovima, građani pozivaju telefonom ovu službu, nakon čega oni izlaze na teren i uz opremu za skidanje spasavaju pčele i prenose ih na drugo mesto. To rade na više načina, zavisno od situacije, stresanjem ili usisavanjem (često skidaju celo saće sa leglom i nose na drugo odredište), a pčele posle akcije idu u karantin. Nakon celog procesa, priča Slađan za Priče sa dušom, one dobijaju hranu i nov dom.
– U proleće, počev od maja meseca umemo da primimo i do 100 poziva dnevno. U toku leta ih je manje, ali sve rojeve koje građani primete i prijave, mi u najkraćem roku uklonimo. U zavisnosti od toga koliko dugo su pčele provele vremena u jednom stanu, može da se desi da su tek napravile saće, da je društvo tek počelo da se razvija, ili čak da su se toliko raširile da moramo da zovemo kolege u pomoć. To su najčešće vatrogasci i radnici gradskog zelenila, koji nam svojim merdevinama i vozilima pomažu da se bezbedno popnemo i dođemo do pčela. Jednom su se nastanile na simsu jedne zgrade, preko puta Ambasade Kanade, a roj je bio ogroman, prečnika oko 70 cm. Snimale su nas i televizije – seća se Slađan.
Ideja za osnivanje SOS tima nastala je pre osam godina. Kao tadašnji predsednik Beogradskog udruženja pčelara, Slađan je želeo da pokuša da reši problem takozvanih „odbeglih rojeva“, koje u Beogradu niko nije zbrinjavao.
– Ljudi su se ružno ponašali prema pčelama, jer nisu znali šta sa njima da rade kad ih zateknu u stanu. Zbog toga smo okupili tim koji će da spasava rojeve i da ih udomljava. Odbegle pčele su one koje su se nastanile u različitim šupljinama, zgradama krovova, na tavanima, ali i po drveću. Beograd ima dosta zelenila i starih stabala sa šupljinama, u kojima pčele prave svoje društvo, odnosno roj. Praktično, one se odvajaju u proleće kad ima najviše medonosnog drveća koje cveta, tojest u vreme kada imaju najviše hrane. Tada dođe do prenaseljenosti prostora u kojem se nalaze i onda se one dele i traže novo mesto za život. Naš zadatak je da ih vratimo tamo gde treba – objasnio je Slađan i dodao da njegov tim vodi evidenciju posle svake urađene akcije.
– Do sada smo registrovali oko 1.700 mesta na kojima su se pčele pojavile, sa preciznim podacima o ulici, opštini i onome koji ih je prijavio, dok po gruboj statistici u Beogradu živi oko 5.000 pčelinjih zajednica koje nisu pod kontrolom pčelara. One su se same smestile, razmnožavaju se i same sebi obezbeđuju hranu.
Slađan je u svet pčelarstva ušao pre 25 godina. Iako nije bio student Poljoprivrednog fakulteta, igrom slučaja se baš u ovoj obrazovnoj instituciji sreo sa ovim plemenitim letećim insektima, zahvaljujući profesoru Mići Mladenoviću, tadašnjem asistentu.
– Govorio nam je da jedna četvoročlana porodica može da se izdržava od 50 košnica. Ta rečenica duboko mi se urezala u sećanje, pa sam, nakon što sam se zaposlio, počeo pomalo da gajim pčele, iz hobija. Onog trenutka kad sam ostao bez posla, pre deset godina, ozbiljnije sam im se posvetio i od njih živim sve ovo vreme. I moja deca su uključena u proizvodnju, od malena su sve naučili o pčelama i medu i danas mi dosta pomažu.
Pitali smo Slađana zbog čega voli pčele i kakva je to ljubav?
– Čudna je ljubav koja se rodi između čoveka i pčela. Kad bog pokloni čoveku pčelu da je gaji, on mu praktično uz nju da i jednu slobodu, da mu zdravlje, da mu radost koju pčela i pčelarstvo donose. U pčelarstvu nema velikog profita, ali dovoljno da se živi i opstane. Nama pčelarima ostaje i slobodnog vremena da se posvetimo sebi. Velika je filozofija na temu „šta sve pčela nudi čoveku“, dovoljno je samo da pogledate da čovečanstvo zavisi od jednog insekta, a to je velika stvar. Ja ih gajim, dajem im svoju ljubav i one mi uzvraćaju ljubavlju i zdravljem. Evo, sa mojih 57 godina nemam nikakvih prehlada i drugih zdravstvenih problema koje ima skoro svaki čovek. Sve to zahvaljujući energiji koju mi daju – iskreno će Slađan za Priče sa dušom.
– Nije reč samo o medu, već pre svega o boravku sa njima. Udisanje tih njihovih isparenja koje emituju veoma je zdravo, a u svetu je sve više komora za inhalacije u preventivi raznoraznih bolesti. Važan je i dragocen pčelinji ubod, a njen otrov je najskuplji deo onoga što pčela može da proizvede. Osim meda, ona nam daje i polenov prah, propolis, mleč, pergu, sve ono što je kvalitetno i što doprinosi zdravlju – rekao je Slađan Simonović, čovek koji je napravio svoj korak napred odlučivši da postane SOS spasilac za pčele.
Ova Priča sa dušom nastala je uz podršku Generali osiguranja, kompanije koja podržava priče ljudi koji su učinili #koraknapred. Ostale tekstove iz ove rubrike pronađite OVDE.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i slika i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta. Potpisati i autora fotografija. Tekst nije dozvoljeno preneti u štampani medij)
Foto: Jovan Nedeljkov za Priče sa dušom
