Na Sejšelima ljudi ne „pate“ da budu obučeni u najpoznatije svetske brendove, od garderobe su im važniji duhovna ispunjenost i porodični život. Tamo je uvek toplo pa se podrazumevaju majica ili košulja kratkih rukava.
Iako su mi u kabinetu predsednika Džejmsa Mišela suptilno naglasili da su i za najzvaničnije susrete dovoljni košulja dugih rukava, pantalone i cipele, ja sam insistirao da tokom intervjua sa njim nosim sako koji sam samo zbog toga doneo iz Srbije.
Dok sam se „kuvao“, predsednik je imao na sebi košulju kratkih rukava.
Prošavši vojnu kontrolu na glavnoj kapiji, pešice sam se uputio do zgrade State house-a koja se nalazi u centru Viktorije, a opet, tako lepo izolovana drvećem, rastinjem i uređenim parkovima.
Po ko zna koji put uverio sam se u jednostavnost i praktičnost sejšelskog naroda – u zgradi predsednika države nije bilo klima uređaja već samo veliki ventilatori na plafonu i zidovima! „E, kad bi ovo videli naši političari“ – pomislih, ali mi misao prekide glas iz hodnika.
– Spremite se, ulazimo kod predsednika za tri minuta – na srpskom jeziku reče Srđana, devojka srpskog porekla koja radi u kabinetu, a onda se i prvi saradnik Njegove ekselencije nadoveza sa „Dobar dan“ na našem jeziku, pošto je svojevremeno studirao na ovim prostorima. Srđanina kancelarija ima veliki prozor koji gleda na baštu prepunu tropskih biljaka, cveća i ptičica koje cvrkuću.
Iako ograničen vremenom, gospodin Mišel je bio vidno raspoložen za kratak razgovor i veoma upućen u Srbiju koju do sada nije posetio.
Razgovarali smo o daljem razvoju tamošnjeg turizma, o kreolskom duhu koji je postao brend ostrva, o konstantnom povećanju interesovanja turista iz Srbije za Sejšele.
Tačne podatke o broju mojih zemljaka koji se u odnosu na 2010. godinu udvostručio na 125 kasnije mi je dao ministar turizma Alen Sen Anž, čovek neverovatne energije i duha.
– Sejšeli imaju veoma dobre odnose sa Srbijom još od kada smo bili deo Jugoslavije – potvrdio mi je predsednik. Zanimljivo je da su osamdesetih i devedesetih godina naši doktori, sportski treneri i televizijski stručnjaci dolazili da rade na Sejšele u okviru sporazuma tehničke saradnje koju imamo sa ovom državom od 1976. godine.
I danas mladi Sejšelci žive i uče u našoj prestonici. Inače, građanima Srbije nije potrebna viza za Sejšelska ostrva.
Prvi deo putopisa sa Sejšela pročitajte ovde, drugi na ovom linku, a reportažu sa Ostrva ptica ovde.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Prenos u štampane medije nije dozvoljen. Hvala vam što poštujete autorska prava.
