Svetski putnici IZ ŠAPCA: U braku su 50 godina, sve što su zaradili trošili su na putovanja i OBIŠLI CEO SVET

Sa Milom i Petrom Starčevićem, nesvakidašnjim bračnim parom iz Šapca i prekaljenim svetskim putnicima možete da razgovarate satima, bez prestanka. Kako prelazimo s jedne na drugu temu, odnosno s jednog na drugo odredište na kojima su bili, oni se veoma emotivno nadovezuju, dopunjavaju i ispravljaju jedno drugo ako pogreše u nekom podatku, srčano se prisećajući čak i najsitnijih detalja i svako mesto na svetu koje su posetili opisuju kao da su tamo juče bili. Iz njihovih priča preda mnom se stvaraju slike, živopisno opisane, osvežene humorističnim pričicama, anegdotama, ali i avanturama, u kojima su čak i bili u opasnosti.

Kjoto, Japan

Supružnici koji su u braku već pola veka, pre dve godine obeležili su svoju zlatnu svadbu na Malti. To je bila tek jedna od 153 države na svetu koje su zajedno posetili od 1970. godine, kada su od Italije krenuli put naše planete.

U Keniji

Na svako putovanje nosili su kameru i foto-aparat, snimali video-priloge, fotografisali i objavljivali putopise u domaćim časopisima, a ponajviše u Ilustrovanoj Politici i Politikinom Magazinu. Mila je napisala i objavila 24 knjige, za decu, romane i putopisna izdanja. Njen suprug radni vek proveo je radeći kao lekar specijalista medicine rada, a Mila za sebe kaže da je novinarka i književnica, koja nikad neće otići u penziju.

Uspomene iz Burme

Jedno od njihovih nepisanih pravila bilo je da prvo obiđu svoju zemlju, zatim Evropu, pa druge kontinente. Bili su na svih sedam, čak i na najudaljenijim destinacijama poput Fidžija i Novog Zelanda. Uvek su birali povoljne ponude, promotivna putovanja s proleća ili s jeseni, neobične destinacije, i nikad nisu žalili novac na ovu vrstu zadovoljstva. Uspevali su uvek da dobiju slobodne dane na poslu, a jednom je čak gospođa Mila otišla da pita Petrovog direktora da mu da odmor.   

Primerci časopisa u kojima su objavili putopise čuvaju se u arhivu Republike Srbije u Šapcu

Za Priče sa dušom se prisećaju brojnih doživljaja, između ostalog i kako su na ulicama Karakasa, glavnog grada Venecuele doživeli državni udar.

– Južna Amerika nam je oduvek bila u žiži interesovanja, a jednog dana u Politici je objavljen oglas za putovanje u devet tamošnjih zemalja. Očarali smo se kad smo videli ponudu, a razočarali se kad smo saznali koja je cena. Ipak, kao i uvek, verovali smo da uvek može da se nađe način da se skupi novac za ono što želite, pa makar i kroz pozajmicu. Pare se vrate, a uspomene i iskustvo ostaju večito u vama, dok god ste živi – kaže Petar.

Avantura u Karakasu

– Došli smo u Karakas, brežuljkast grad sa divnim položajem i odseli u hotelu Hilton, u samom centru prestonice. Prošetali smo se ulicom koja blago vodi uzbrdo, a najednom začuo se zvuk poput gume koja eksplodira. Nisam obraćala pažnju jer sam snimala, ali sam videla policajce sa providnim kacigama. Usledila je druga, pa treća eksplozija, a zatim me je neko gurnuo otpozadi i rekao nešto, a sa druge strane ulice čula sam muža kako viče: „Milaaa, Milaaaa! Da je situacija ozbiljna shvatila sam kad sam videla izraz lica jedne majke koja je protrčala sa blizancima u naručju. Na prodavnicama su već bili spušteni svi šaloni, a na toj jednoj u kojoj je bio Petar ostalo je mesta da se provučem i uđem. Nismo ni bili svesni puča koji se u tom trenutku desio. Bio je to državni udar u Karakasu – ispričala je Mila za Priče sa dušom.   

Lepe slike napravili su i na čuvenom mestu Maču Pikču

Starčevići su bili u prvoj jugoslovenskoj grupi koja je avionom stigla u Čile, pa je turiste sa Balkana, kao atrakciju, snimala i tamošnja televizija. Kasnije su na tromeđi Paragvaja, Argentine i Brazila bili na Iguasu vodopadima i u Đavoljem kanjonu. U grupi je bilo desetak žena i dvadesetak muškaraca, a ko je želeo mogao je da se provoza helikopterom i vidi te lepote iz ptičje perspektive.

Uvek sa kamerom: Mila izlazi iz helikoptera

Svi muškarci nikom ponikoše, jednog je zabolelo uvo, drugom je bilo muka, pa smo se prijavile samo nas dve, Zora iz Valjeva i ja. Nekako smo se smestile pored pilota u mali dvosedni helikopter. Poleteli smo, voda je odozdo kipela, kazan je ključao, para se pela visoko, maltene stigla do nas u letelicu, bili smo potpuno mokri. Sve sam, naravno, snimala kamerom – seća se Mila.      

Sa putovanja donose uspomene i poneki suvenir. Njihova parola je „ko putuje, ne može da kupuje“. Petar čuva nož od srebra, sa Tibeta.

Oboma je cilj bio da obiđu svet i to po knjigama „Sva čuda sveta“ Rolanda Geka. Kako kažu za portal Priče sa dušom, 95 odsto onoga što piše u tim izdanjima, videli su uživo. Uvek su birali najbolje agencije i vodiče, često sa prijateljima sa putovanja (Zdravko iz Zagreba, Zora iz Valjeva, Višeslava iz Niša i drugi) samostalno pravili grupe. Obožavali su da putuju sa snimateljem Ratkom Kušićem, vodičima Marijom Škiljaicom Mićić i Slobodanom Mićićem i organizatorom, gospodinom Nikićem. To je uvek, kako kažu, bila prva liga. 

Mila sa Slobodanom Mićićem i prijateljicom na putovanju po Indokini

Vraćamo se Južnoj Americi. Starčevići mi pričaju kako su napadnuti u Bogoti, glavnom gradu Kolumbije.  

– Bili smo smešteni u hotelu u kojem je tada odseo i predsednik Argentine. Imali smo slobodno vreme i naglašeno nam je da na ulici ima mnogo lopova i razbojnika i da treba strogo da vodimo računa. Predloženo nam je da na čuveno brdo Monserat odemo taksijem i da ništa ne nosimo sa sobom. To smo i uradili, ali kada smo sa brda videli kako je naš hotel blizu, rešili smo da se vratimo pešice. Ja sam išao napred, iza mene Mila, zatim jedna prijateljica i prijatelj iz Zagreba. Na pola puta, iza neke kapije izleteo je čovek sa mačetom, napao našeg prijatelja iz Zagreba, uhvatio ga za gušu i oborio na zemlju. Pocepao mu je odeću mačetom da bi ga opljačkao. Vikao sam na srpskom da ga ostavi, a on je nasrnuo na mene. Ta drama je trajala sve dok jedan taksista nije izvadio pištolj iz kasete i opalio dva metka u vis govoreći nešto na španskom. Napadač je pobegao, a mi smo toliko brzo stigli do hotela da smo oborili svetski rekord u trčanju – ispričao je Petar Starčević.    

Još jedna fotografija iz Burme

Naravno da je bilo više lepih nego neprijatnih situacija. Jedna od njih desila se u Nepalu kada su se sreli sa žiteljima nekadašnje Jugoslavije i prozborili koju reč na „našem jeziku“. U Katmanduu videli su jedinu živu boginju na svetu, devojčicu Kumari. U Južnoj Americi vodič nije znao engleski, pa su turisti mislili da su u problemu, a onda se ispostavilo da je studirao u Srbiji i da mu je, kako je rekao, „žena iz Novi Sad“.

Pisaći sto je Milin svet, njena oaza u kojoj stvara

Jedna od Milinih želja bila je da se na Tibetu sretne sa lokalnim, alternativnim doktorom. Iako njen suprug, diplomirani lekar to nikad nije voleo, Mili se želja ispunila baš na putovanju, i to u glavnom gradu Tibeta, Lasi. 

– Kada sam to rekla Mariji, našem vodiču, odmah je odgovorila da to ne dolazi u obzir. Međutim, tokom jedne šetnje ukazala mi se prilika da posetim jedno selo. Odvojila sam se od grupe i skrenula. Petar me je dozivao, a ja sam samo pratila jedno golo, rumeno dete koje se stvorilo ispred mene. Kada sam stigla do kuće od kamena, videla sam tri žene kako sede i pitala: „Da li je tu možda doktor?“. Čovek koji je sedeo pored drveta me je odmah primio, a u tom trenutku je stigao Petar, šokiran time šta radim. Ipak, na moj nagovor pristao je da ga „doktor“ pregleda. Dok mu je opipavao i merio puls, ja sam snimala kamerom, sve dok nije rekao da moj suprug ima tri bubrega, što je bila istina. Za mene je to bilo najveće svetsko čudo – da neko može takve stvari da zna na osnovu jednog merenja pulsa – rekla je Mila.      

Jedan od suvenira stigao je sa Tajlanda, to je “borba dobra i zla”, a intarzija je iz Kine

Prijatelji, kolege i rodbina nisu uvek mogli da shvate njihovu strast prema putovanjima, pa su im često govorili „da im nešto fali“. Zbog toga su nekad, kad bi išli na daleka putovanja, da ne bi morali da objašnjavaju, odgovarali „da su na Zlatiboru“ ili na nekom poslovnom seminaru.  

U Burmi su videli najveću knjigu na svetu

– Kad smo nudili našim prijateljima da krenu na putovanje, mnogi su cenu poredili sa cenom prozora ili nekim drugim ulaganjima. Ljudi su vrlo često deklarativno opredeljeni i na našoj strani, a kad dođe do realizacije i poziva na put, onda nisu za to. Živimo u gradu u kojem smo veoma usamljeni što se istomišljenika i putovanja tiče – kaže Petar.

Kavez za ptičice je uspomena iz Tunisa

– Mi živimo jednostavno i skromno, a sve smo podredili putovanjima. U jednom trenutku nismo imali ni svoj stan, ni kuću. Tek kad smo prošli mnogo toga, kad smo zadovoljili tu našu ogromnu radoznalost i potrebu za saznanjem, tada smo mislili na egzistenciju i kupili stan. Putujući, doživljavala sam uvek dve vrste radosti: radost odlaska u tajno, nepoznato, neotkriveno… Srećna i prepuna utisaka koje nosim, doživljavala sam drugu radost, radost povratka u svoju zemlju, dom, među svoje mile i drage. Putujući, upijala sam u sebe sve Veliko i malo što večno urezano predstavlja neizmerno bogatstvo koje nam niko nikad ne može oduzeti – kaže Mila.

Sa proputovanja po Keniji

– Mila stalno govori da sam joj ja stvorio želju za putovanjem. Moji pokojni roditelji bili su učitelji i ja sam zahvaljujući tome pre osnovne škole naučio da čitam i pišem. Čitajući Žila Verna i Karla Maja, stvorila mi se ogromna želja da putujem podmornicom i da izađem u neke nepoznate zemlje, da vidim, upoznajem, saznajem – nadovezuje se Petar.

Na pitanje da li im i pakovanje stvari u kofere ide brzo kao biranje odredišta, Mila kaže da to urade „za čas“.

Kod mene je spisak sa stvarima, tačno znam gde šta ide. Uh, jednom smo se strašno razočarali, čak se i razboleli. Sve smo spakovali, sutradan je trebalo da krenemo, kad oko dva sata zazvoni telefon, zovu iz agencije da kažu da je putovanje otkazano zbog Zalivskog rata. Mislila sam da se neko šali sa nama. Ponovili smo to putovanje kasnije, ali bez onog prvog žara koji je, u međuvremenu splasnuo.

Za Priče sa dušom Starčevići su rekli da ne mogu bez putovanja, da obavezno negde idu na letnje, kako ga nazivaju, pasivno putovanje, i barem jednom godišnje na ovo drugo, kada istražuju, uče, saznaju. Poslednje pečate u pasošu imaju iz Grčke (Rodos) i iz Italije (Đenova) i Francuske (Provansa).

Petar bi voleo da otkrije i Mongoliju, koja još uvek nije stigla na red, a Mila da ponovi posetu Kapadokiji, u Turskoj.

Pošto su videli skoro sve što postoji na svetu, sada je, kako kažu, vreme za sitne stvari i mesta koja su igrom slučaja propustili u svom avanturističkom životu.  

Sajt bračnog para Starčević pronađite OVDE.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Članak je u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo i moguće ga je preneti na drugi portal uz objavu izvora teksta i linka ka www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Prenošenje u štampane medije nije dozvoljeno)

Fotografije: Nenad Blagojević i privatna arhiva bračnog para Starčević

[instagram-feed]

4 Komentara

I ja bih isto uradila,zadnji dinar dala za putovanja.Ovo ja zovem prozivljen zivot…Predivni Starcevici.Svako dobro i jos mnogo lepih putovanja zeli vam vasa sugradjanka.

Super je to, ako nemate ljude koje zavise od vas, decu, roditelje kojima treba da pomognete, stambeni kredit. To jeste divna uspomena i iskustvo, ali se na zalost ne jede niti moze da plati lekara i ratu za kredit, knjige za skolu itd. Ne osudjujem ove ljude, naravno, da imam mogucnosti i sama bih putovala sa porodicom, trenutno, knjige su moj prozor u svet ,toliko mogu da priustim.

BRAVO za supružnike,priča je dobra …dali ima neki video zabilježen?mogao bi biti vrhunski dokumentarac ljudi imaju materijala. Lijepo potrošeno 50 godina ..da je barem takvih ljudi više društvo bi nam bilo bogatije…

Da li vam se svideo ovaj tekst?