Rečima koje je govorila svojoj ćerki – „da joj može kupiti platno, boje i četkicu, ali da sama mora da naslika svoju sliku”, vodila se i sama kroz svoj život. Slavica Orelj smatra da je sve stvar izbora i da će svako od nas napredovati u zavisnosti od sopstvenih mehanizama, ambicija i želje da ostvari svoje zamisli.
Na pitanje Priča sa dušom gde sebe vidi u budućnosti, ova svestrana žena odgovorila je da planira da ostane uspešna, da je uverena da će joj još barem pet ideja pasti na pamet, i da je ova sa pastom od bundeve tek jedna u nizu.
Slavica se bavi i proizvodnjom sadnog materijala, odnosno retkih biljaka koje se gaje bez pesticida i oba posla radi s ljubavlju.
U njenom zelenom raju, čiji je jedan deo na Zvezdari, a drugi u Slancima, razgovaramo o proizvodu koji je prva donela na srpsko tržište i za koji će se tek čuti. Reč je o pasti od bundeve, odnosno rezancima koji se dobijaju od isečenih i osušenih traka bele pečenke.
Sa ovom idejom Slavica je prošle godine od Trag fondacije dobila jednu od tri donacije za inovativne poslovne ideje zasnovane na principima održivog razvoja u okviru nacionalnog Foruma za zelene ideje, što joj je pomoglo da kupi mašine, specijalne sušilice i potrebnu opremu. Za ovaj konkurs ne bi ni znala da je nisu nagovorile drugarice njene ćerke, koje su već učestvovale sa njihovom idejom.
– Po rođenju moje unuke, počeli smo da vodimo računa o njenoj ishrani. Kupovali smo hranu koja nema konzervanse, gledali smo šta je zdravije i bolje, sa akcentom na bundevu i njene prednosti. Počela sam da je proučavam, videla da je ima skoro svuda, i zapitala se: „Zbog čega bih plaćala te skupe proizvode, kad mogu unuci nešto od toga da napravim i sama?“ Saznala sam da bundeva prirodno ne sadrži gluten, da je neverovatno zdrava i dobra za decu – seća se Slavica.
Oduvek je smatrala da treba da učimo od naših starih, da se podsetimo kako su oni živeli i da iskoristimo njihovo iskustvo i filozofiju življenja. Tu je našla odgovor na pitanje „ Kako da bundeva traje duže od tri meseca?”
– Ljudi su ranije sušenjem tokom cele godine čuvali onu hranu koju su imali sezonski. Rešila sam da osušim bundevu (jer kada se skuva sirova, pretvori se u kašu), isprobala na više načina, pretražila po internetu i saznala da u jednom hrvatskom selu postoji festival Dani buče (bundeve). Njihovu zelenu bundevu seku na trake i suše prirodnim putem, na suncu. Ceo proces je improvizacija, ali oni to rade za sebe, za male potrebe.
Krenula je u potragu za mašinama, ali su cene onih u Italiji bile astronomske. Probala je i sa domaćim majstorima, koji su joj tražili mnogo novca, a da nisu ni znali kako da naprave ono što joj je potrebno. Uz nekoliko eksera i s jednim nožem sama je hrabro krenula u ovaj poduhvat i proizvela prvu pastu.
Nakon šest minuta kuvanja sušena bundeva izgledala je kao klasične testenine, ali znatno ukusnija i zdravija. Blago slatkog je ukusa, a profesionalni kuvari koje Slavica poznaje odmah su se zainteresovali, isprobavši pastu u slanim i slatkim kombinacijama. Moja sagovornica mi priča da odlično ide uz parmezan, pasulj ili kao salata.
– Kad sam je odnela na analizu, u laboratoriji su bili oduševljeni i odmah su pitali gde mogu da kupe. Rok trajanja je godinu dana, a proizvod mora da bude spakovan u kesice od prirodnog materijala, od celuloze – objašnjava Slavica za Priče sa dušom.
Njenim brendom po imenu „pompon” najbliži članovi porodice i prijatelji bili su fascinirani, ali kako je vreme odmicalo, okolina je shvatala da tu ima mnogo posla i da, iako deluje slatko i simpatično, to nije nimalo lak preduzetnički poduhvat.
– Shvatili smo da je to jedan od razloga što se niko ranije ovoga nije setio. Proizvod je vizuelno veoma atraktivan, ali na njemu ima prilično da se radi. Za kilogram sušene bundeve potrebno je od 25 do 30 kg sveže. Seme može da se proda kao nus proizvod, a pulpu i koru koristim kao đubrivo. Bundeva je puna minerala i vitamina, i zbog toga su joj potrebni kvalitetna zemlja i odličan kompost.
Slavica se sprema za jesenju sezonu, odnosno tromesečni period u kojem će biti bundeve. Sve što je proizvela prošle godine je, po planu, i prodala. Kaže da je u vreme kada nije bila spremna za velike porudžbine, dobijala upite iz Nemačke, ali da zbog količine posla nije mogla da prihvati. Ona nigde ne žuri, jer je svesna svog kvaliteta i novih, zelenih ideja.
Objasnila je mojim čitaocima kako u današnje vreme krize biti kreativan i ne razmišljati o problemima, već o novim poslovnim mogućnostima.
– Probleme nećemo rešiti tako što ćemo gledati šta drugi rade, jer ne postoji formula za rešavanje problema. Svako to mora da uradi za sebe. Slično je i sa idejama. Ona nije u tuđoj glavi, već u vašoj. Moje ambicije su proizvodnja zdrave hrane i ambicija za preživljavanjem, odnosno za zaradom novca. Ideja mi ne dođe kad sednem i krenem o njoj da razmišljam, već naleti onda kada o tome ne razmišljam. Da biste uspeli, veoma je bitno da se ne bavite dnevnom politikom, dnevnim aktuelnostima, trivijalnim stvarima, komšijama i nečim što je nebitno za vaš život. Bavite se sobom i svojim životom, pravite ideje, imajte planove, slušajte sebe i svoje želje, pitajte se šta želite i gde sebe vidite za pet godina. Ja sebe vidim i dalje kao uspešnu ženu, koja se bavi biljkama, i koja ima još veću kolekciju nego sada. Vidim sebe kako organizujem proizvodnju paste od bundeve i vidim kamione koji ovde dolaze po robu i isporučuju je u inostranstvo – ispričala je Slavica u svojoj Priči sa dušom.
Slavičin sajt posetite OVDE.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst je autorsko delo i moguće ga je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta. Fotografije je potrebno potpisati onako kako stoji u naznaci „Fotografije“. Tekst nije dozvoljeno preneti u štampani medij)
Fotografije: Nenad Blagojević, Nemanja Knežević (fotografija sa dodele nagrada)
2 komentara
Sjajno, svaka joj cast na ideji i ostvarenju iste. Zelim joj svaki uspeh, zasluzila je.
GENIJALNO. SVAKA CAST NA NOVIM IDEJAMA .