Spojila ih je ljubav prema tkanju, korektan odnos, poštovanje dogovora, blizina stanovanja i obostrana želja da svoje znanje prenesu drugima. Shvatile su i da se bolje osećaju čak i ako ne plaćaju same sebe, nego da ih poslodavac ne plaća. U svoju priču ulažu energiju koju, kako kažu, ranije, neko nije umeo da ceni.
Upoznale su se pre tri godine kada je Maja završila Oljinu školu tkanja, nakon čega je radila za firmu u kojoj je Olja bila dizajner šalova, a Maja tkala uzorke po zadatom dizajnu, a kasnije i po svom.
Uz zajedničku želju da umetnost ručnog tkanja primene na savremen način osnovale su „Ubod” i pokrenule školu tkanja u kojoj svoje znanje nesebično prenose polaznicama i ljubiteljima ovog zanata.
– Tkanjem se bavim od ranih osamdesetih, a u mojoj porodici generacijama niko nije tkao. Moja snaha, arhitekta po struci, završila je kurs u Sijeni i kupila razboj u Sloveniji. Ja sam se zainteresovala, nabavila isti razboj iz Slovenije, a ona je jedne večeri došla da mi pomogne da namestim razboj i pokazala mi osnovne korake. Provela sam celu noć postavljajući osnovu, počela da tkam i ujutru zakasnila na posao. Bila je to ljubav na prvi pogled, da ne kažem na prvu nit – priča mi na početku Priče sa dušom, Adaleta Olja Nuhić, po struci diplomirani građevinski inženjer, a sada po profesiji tkalja, dizajner i instruktor tkanja.
Njena koleginica i poslovna partnerka Maja Petrović takođe se sada pretežno bavi tkanjem, a završila je studije na Poljoprivrednom fakultetu, na smeru za voćarstvo i vinogradarstvo.
Ona je prvi put sela za razboj kada je imala 27 godina. Slušala je mnogo o tome kako su njena baka i druge žene razvlačile osnovu po dvorištu u rodnom selu njenog oca, ali taj razboj, kako kaže, nikad nije videla.
– Nas dve smo različite. Možda ne bi ni valjalo da nalikujemo jedna drugoj. Kada sam videla Oljine radove bilo mi je jasno da od nje mogu da naučim ono što nisam naučila u prethodnoj školi tkanja. Ideja je bila da odlazim kod Olje kući i da od nje dobijam zadatke za tkanje. Kad sam se opustila, napravila sam grešku na šemi i u osnovi pogrešno poređala boje. Poslala sam joj fotografiju, zvučala je tužno i rekla: „Neka bude tako, šta sad da se radi”. Meni đavo nije dao mira, a kako nisam istkala više od 10 cm odlučila sam da oparam i da ispremeštam niti u osnovi. Tkalje bi mogle da zamisle kako može strašno da izgleda kada niti mohera iza ničanica nisu paralelne već izukrštane. Izgurala sam nekako tu turu šalova i bili su to jedni od najlepših – seća se Maja svojih početaka.
Adaleta se nadovezuje i priča da voli tkanje zbog toga što ono predstavlja njenu maštu i oslikava joj raspoloženje.
– Najlepša faza je kad postavim osnovu prema prvobitnoj zamisli i onda počnem sa potkom da menjam, dodajem i oduzimam, ubacujem i izbacujem. Taj deo stvaranja me najviše ispunjava. Čim je kreacija osmišljena, najradije bih prešla na drugu, ali sve se ipak mora završiti.
Udruženje koje vode Maja i Adaleta razlikuje se od drugih. Iako je krajnji rezultat isti, način postavljanja i zatezanja osnove kod njih je lakši i brži. Izbegnuta je mogućnost greške pri uvodu, jer njihovi razboji imaju 4, 6, 8 i 10 ramova što omogućava bezbroj prepletaja i 2 osnovina valjka za dodatne mogućnosti. Stalno rade na novim prepletajima i idejama, prate tkačku literaturu i u kontaktu su sa srodnim dušama iz Italije, Meksika, Velike Britanije i Amerike.
– Tkanje u našoj zemlji nije profitabilan posao, a kod nas dolaze ljudi koji vole ručne radove, prirodu, prirodne materijale, netipično uređen životni prostor i najčešće imaju kućne ljubimce. Oni vole individualnost, da se razlikuju i da urade za sebe i svoj enterijer nešto po sopstvenoj zamisli.
Na pitanje da li među današnjom publikom postoji interesovanje za školu tkanja odgovaraju da imaju polaznike svih uzrasta od 7 do 70 godina, a najviše onih između 30. i 40. godine, i to ne samo ljubitelja umetnosti.
– Jedan od interesantnijih radova je raketa, koju je istkao jedan dečak. Tokom prethodnog perioda držala sam radionice tkanja u Share Square i dolazilo je dosta ljudi. Na kraju časova stekla sam utisak da su učesnici veoma zadovoljni i da bi voleli da nauče da tkaju i da bi voleli da imaju priliku da istkaju nešto konkretno – rekla je Maja za Priče sa dušom.
Adaleta kaže da je osnovno opustiti ljude, objasniti im da se tkalo i u praistoriji, da u našem Etnografskom muzeju postoje divne stvari, nažalost neizložene, tkane pre 150 i 200 godina koje su tkale žene pre ikakvog obrazovanja, da mi u genima imamo potrebu da izrazimo unutrašnju lepotu kroz ručne radove…
– Naš sistem edukacije je jednoobrazan, radimo zajedno ili odvojeno u zavisnosti od broja polaznika i dela dana kada se kurs odvija. Na našim radionicama i kućni ljubimci su dobrodošli – poručuje Adaleta.
Za najosnovnije znanje potrebno je 10 sati – ako se radi na razboju, a za rad na ramovima dovoljna su 3 sata da naučite da radite tapiserije ili male ćilime.
– Neki ljudi, naročito oni skloni ručnom radu brzo nauče, ali to ne znači da je tkanje prekomplikovano za one koji nikada nisu uzeli iglu i konac u ruke. Što se češće tka – to se brže ulazi u formu – pojasnila je Maja.
„Ubod” nudi šalove, kape, pončoe, pelerine, torbe i tkani nakit, predmete koji su u stalnoj proizvodnji i sve druge odevne predmete i predmete enterijera koji se rade po narudžbini.
Adaleta i Maja se trude da koriste pretežno prirodne materijale (vunu, moher, pamuk, lan), mada je, priznaju, to u Srbiji teško postići. Njihovu opremu za rad čine razboji, snovaljke, čunkovi, letvice, makaze, igle, češljevi, tegovi.
– Tradicionalni razboji razlikuju se od razboja na kojima mi radimo, a i način snovanja i postavljanja osnove je takođe različit. Naš cilj nije negovanje tradicije, mada lično imam iskustvo sa izradom narodne nošnje. Naš cilj je ručni rad u savremenom odevanju i enterijeru. Tkanje je uvek prisutno, dugi niz godina samo kao ćilimi i krpare, zadnjih par decenija kao odevni predmeti, povremeno kao tapiserije i sobni dekor. Moda je danas vrlo širok pojam, mi pratimo trendove donekle, ali naši kupci i polaznici su ljudi izvan klišea, ne robuju najnovijim kolekcijama, oni koji vole neobične, unikatne, kvalitetne stvari koje su jednostavno vanvremenske – rekla je Adaleta.
– Mi zapravo koristimo stari zanat da napravimo nešto što može imati primenu u savremenom svetu. Možda ponekad iskoristimo neki tradicionalni motiv, ali proizvodi koje pravimo su više izraz naših afiniteta. Primećujem u poslednje vreme da su veoma popularne tkane tapiserije i da se primenjuju različite boje i tehnike tkanja – objasnila je Maja i pozvala zainteresovane da se prijave na kurs tkanja. U ponudi su radionice na ramovima, radionice za decu, hobi radionice i škola tkanja.
Više informacija pronađite OVDE.
* Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com * Fotografije: Jovan Nedeljkov * Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Potpisati i autora fotografija. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.
