Monpelje ću upamtiti po jakom vetru koji me je sačekao na aerodromu, kao i po tome što nisam poneo kapu sa kojom se u Srbiji pravim da sam Francuz. Naivno sam pomislio da je na jugu uvek toplo, čak i u martu, pa sam se opustio sa garderobom.
Do Monpeljea sam stigao preko Beograda i Bazela uz Wizz Air i Easyjet, niskotarifne avio-kompanije. Za divno čudo pronašao sam skoro pa spojene letove u svega tri sata razmaka, pa sam kao i uvek, za male pare (50 evra sa ručnim prtljagom) stigao na željenu destinaciju.
Pošto nisam imao mnogo vremena da tražim smeštaj na mom omiljenom Couchsurfingu, odabrao sam Airbnb, platio 20 evra za noćenje i kod gazdardice ostao za vikend.
Polu-Italijanka polu-Francuskinja, gospođa Karin, samohrana majka jednog tinejdžera ponudila mi je da me besplatno pokupi na aerodromu i preveze do njene kuće, što mi je već nagoveštavalo gostoljubivi južnjački temperament i ljude koji su opušteni kao mi sa Balkana.
I taman kad sam prilikom pozdrava, poljubivši se dva puta izmakao obraz, svi Francuzi sa kojima sam se tamo upoznao ljubili su se tri puta.
Beše to prijatno iznenađenje!
Smestila me je u sobicu odmah uz kuću, slatki doručak je bio uračunat u cenu, a za stolom su me iznova oduševljavali njeni domaći džemovi od pomorandže (sa sve komadićima kore) i kajsije. Ponudila mi je i pekmez od kestena, koji je u Francuskoj popularan.
Nikad ga ranije nisam jeo. Drugog dana napravila je kolač sa jogurtom koji mi se toliko svideo da mi je dala recept.
Karin mi je otkrila da je to najjednostavniji kolač u Francuskoj i da se preporučuje majkama sa decom, u prilikama kada na brzinu treba nešto hranljivo da naprave svojim mališanima. Ovde je recept.
Probao sam i njenu rakiju od vrbene (prevod sam našao na guglu, ne znam koja je to biljka, a na francuskom se kaže verveine), a ona je degustirala Daninu rakiju od viljamovke koju sam joj doneo iz Srbije. Moja Rakija sa dušom nije bila spremna za ovo putovanje jer je štampanje etiketa bilo u toku.
Karin je pogledala u oblake i rekla mi da se za sutra sprema oluja, odnosno da lako može da bude velikih poplava.
Nekoliko puta godišnje u Monpeljeu se desi nevreme, padne mnogo kiše koja stigne sa planina sa severa, a voda ne ode odmah u more (koje nije blizu grada) već ostane u centru grada.
Pokazala mi je slike automobila koji plivaju u bujici. U trenutku kada sam stigao bio je narandžasti alarm, a moja domaćica mi je nagovestila da ako pređe u crveni, treba da ostanem u kući, kao svi stanovnici.
Posle vetrovite noći, ujutru se ipak razvedrilo i ja sam se prošetao do centra grada. Zanimljivo je da ako pogledate na mapi grada centar Montepeljea u obliku grba predstavlja pešačku zonu, što je super za turiste i za šetnju.
Glavni trg se zove Trg komedije i datira iz 18. veka. Koliko god da sam se puta okretao, uvideo sam da je sve u tom stilu. „Ovo je grad komedije“ – pomislih u sebi kada sam video apoteku komedije, trafiku sa novinama sa imenom komedije, galeriju komedije, auto-školu komedije, palačinkarnicu komedije …
Tu je i centralna Fontana tri gracije, čuvena zgrada u obliku gnjurca, kao i pozorište, odnosno opera i brojne uličice kojima se možete šetati (kažu da je poželjno je izgubiti se) i trošiti pare u suvenirnicama, restoranima, kafićima, prodavnicama lepih stvari, jednom rečju uživati u francuskom stilu života.
Kad smo već kod toga, pričao sam vam da uvek kad dođem u Francusku prvih nekoliko dana ne mogu da se uskladim sa njihovim ručkom koji traje od 12 do 14.30, odnosno da obično zakasnim, to jest ogladnim kasnije.
A u Francuskoj najčešće posle tog termina konobar i kuvar odlaze kući i jedino vam preostaje brza hrana.
Da biste bili gladni u 12 sati, potrebno je vrlo malo doručkovati.
Menu du midi koji većina zaposlenih konzumira na pauzi za ručak koštao je nešto više nego što sam očekivao, otprilike od 15 do 18 evra (glavno jelo i kolač).
Prvi dan sam se častio specijalitetom koji mi je Karin otkrila – grilovana sipa „à la plancha“ sa prilogom i domaćim sosem poput majoneza – aiolijem. Posle toga usledio je čokoladni kolač, pa kafa… Sada vam je jasno zašto Francuzi rade sedam sati dnevno, a čak ceo sat se odmaraju na pauzi.
Jedna od mojih čitateljki Ivana Radić Jean iz Velike Plane, koja je udata za Danijela, koji je polu-Haićanin, polu-Dominikanac (imaju preslatku ćerku Polu) odavno me je kontaktirala putem fejsbuka. Sada se namestila prilika da se i sa njom sretnem.
Danijel trenutno radi u Dominikanskoj Republici, a Ivana me je pozvala na internacionalnu večeru. Njihova priča je ovde.
Njena prijateljica iz Francuske donela je slane tortice kao francusko predjelo, Etiopljanin specijalitet iz svoje zemlje – injeru, Ivana je spremila teletinu, pasulj i pirinač u karipskom stilu, iz otadžbine svog supruga, a Amerikanka nas je počastila američkom pitom sa pekan orasima.
Ja nisam ništa skuvao, ali sam gostima objasnio zbog čega za rakiju koristimo čokanjčiće, pa smo u to ime nazdravili rumom Barcélo iz tih srpskih flašica. Pola je jela čokoladu Najlepše želje koju sam joj doneo iz Beograda.
Pomislio sam da će Ivana i njena naslednica biti jedini ljudi sa Balkana u Monpeljeu, kad ne lezi vraže. Priče sa dušom uvek me „rade“.
Dok sam kupovao francusku karticu za mobilni, prodavac koji je prepisivao podatke iz mog pasoša rekao mi da je i on poreklom iz Srbije.
Nikola Bradić mi je na francuskom jeziku objasnio da je njegov deda odavno otišao iz naše zemlje, a da on, njegov unuk, nikad nije bio na svojoj dedovini. Nije čak ni znao iz kog dela Srbije potiče.
Ostavio sam mu vizitkartu da mi se javi kad bude rešio da se upozna sa korenima, pa da ga provedem po otadžbini. Eto kako funkcioniše moj gerila marketing. Umesto da plaćam velike reklame za turiste, ja odem u Francusku po Francuze.
Šetao sam se i do Antigone, novog kvarta iz osamdesetih godina prošlog veka, napravljenog po uzoru na arhitekturu antičke Grčke.
Nalazi se u zapadnom delu grada, gde je i moderni trijumfalni luk kraj reke, a francuski novinari su nazvali ovaj deo grada Šanzelize Monpeljea.
Na potpuno drugoj strani, ali vredan posete je trijumfalni luk iz 1691. godine Vrata Peyrou-a. Taj zaštićeni istorijski spomenik fotografisao sam iz svih mogućih uglova. Posvećen je Luju XIV, čiji spomenik se nalazi u obližnjem parku.
Ulicom nizbrdo nalazi se najstariji Medicinski fakultet u Francuskoj a tu je i park retkih biljaka, koji je bio zatvoren zbog vetra.
Kod jednog drugog Luja, koji radi u firmi za puteve, odseo sam preko kaučsurfinga.
Da nije bilo njega ne bih probao najbolju picu u gradu, u maloj skrivenoj piceriji, u vlasništvu jednog Italijana. Lokalci tamo jedu, i nema mnogo turista. Dve pice koštale su 22 evra, a Luj i ja smo se lepo ispričali.
Što više putujem zahvaljujući tom sajtu, sve češće čujem priče o prekinutim višegodišnjim emotivnim vezama. Stekao sam utisak da se raskid lakše preboli uz razgovor sa strancima.
Pre nego što sam se uputio ka primorskom gradiću Setu, mom domaćinu sam ostavio ključ u poštanskom sandučetu (pošto je otišao da radi), a on mi je ujutru ostavio sledeću poruku na stolu (Svet je mali, srešćemo se jednog dana. I ja ću uskoro da putujem).
Zbog ovakvih sitnica tvrdim da kaučsurfing ne može da zameni nijedan hotel na svetu.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Prenos u štampane medije nije dozvoljen. Hvala vam što poštujete autorska prava.
