U ovom selu kraj Kučeva sva deca umeju da igraju kolo i fudbal NA ŠTULAMA: Obuku im drže dve učiteljice, a za turiste su prava atrakcija

Nekada su se, umesto čizama, koristile za prelazak reke, a danas su deo hobija koji imaju skoro svi stanovnici Voluje, sela udaljenog 12 kilometara od Kučeva. I staro i mlado u ovom delu istočne Srbije ume da hoda na drvenim štapovima, koji omogućavaju da stoje iznad zemlje oko 30 centimetara i da se tako kreću.   

Da u Voluji svako dete ume da hoda na štulama, čak i da igra kolo, ali i fudbal, saznajem po dolasku u Osnovnu školu Slobodan Jović, od učiteljice Rozice Dragojlović, predsednice Kulturno-umetničkog društva Štule.

Čujem i da je ovo jedino selo u našoj zemlji koje ima ovu baštinu i čijim stanovnicima je štulanje „u krvi“.

Osim najmlađih članova, na snimanje Priče sa dušom sa Rozicom i Nešicom došao je jedan veteran, njihov kolega Radiša Jovanović.

Legenda kaže da čak i ako roditelji dece o kojoj pišem nisu igrali na štulama, sigurno su to radile njihove bake i deke.     

Tradicija igranja na štulama postoji dugi niz godina, a sa sigurnošću mogu da kažem da je prvi nastup bio na manifestaciji Homoljski motivi 1968. godine kada su žitelji našeg sela pred publikom odigrali kolo, a zatim i fudbalski meč“, priča Rozica za Priče sa dušom i najavljuje dva nastupa ovog društva na Homoljskim motivima, koji se održavaju od 29. maja do 1. juna u Kučevu i preporučuje čitaocima da svrate na koncert i defile u subotu 1. juna 2024. kada je centralni dan smotre.  

„Kao devojčica sam igrala u folkloru, a na štule sam stala tek kad sam se udala u   Voluju. „Pod stare dane“ sam naučila na njima da hodam (smeh). Dugi niz godina radim kao učiteljica, a decu učim da hodaju na štulama kako u školi, tako i u KUD Štule koje smo osnovali 2017. godine“, priča mi Rozica i otkriva da je hodanje na štulama pre 30, 40 godina bilo sastavni deo fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi.

Rozicina koleginica Nešica Paunović je učiteljica u Radenki, u susednom selu.
Njih dve zajedno rade na promociji kulture i običaja ovog kraja, dok deca u školi imaju izborni predmet „vlaški govor sa elamentima nacionalne kulture“, tokom kojeg se organizuju priredbe, pevanje i recitovanje na tom jeziku.

„Najvažnija je ravnoteža, odnosno da uskladite rad ruku i nogu. Ruke su najvažnije, one u stvari podižu štule, dok noge samo prate kretanje štule.“

„U početku bude naporno, pa vas više bole ruke nego noge“, dodaje Nešica i kaže da decu prvo uče kako da održe ravnotežu, a zatim i kako da stoje, odnosno da cupkaju u mestu, a posle i kako da idu i igraju kolo, prvo bez štula, a onda sa njima.

Ovako izgleda „cupkanje“, odnosno održavanje ravnoteže.

„Često nastupamo zajedno, a u udruženju su naši đaci od prvog do četvrtog razreda, kao i stariji od petog do sedmog. Već u osmom razredu ih ima manje zbog obaveza oko završnog ispita i upisa u srednju školu.“

„Selo je uvek imalo ovu tradiciju, a čak i u periodu kada nije bilo folklorne grupe, igranje na štulama preuzimala je škola, odnosno nastavnici i učitelji.“

Tokom snimanja ove Priče sa dušom, deca su mi rekla da im je veoma zanimljivo da igraju kolo na štulama, čak više nego kad igraju fudbalsku utakmicu.

Ali, sudeći po atmosferi tokom meča koji su odigrali na „male goliće“, rekao bih da im je fudbal ipak doneo više adrenalina i pokreta.

Učenje hodanja na štulama kreće u prvom razredu, najčešće od sedme godine, ali imamo i decu koja u pripremnoj predškolskoj grupi krenu i sa šest godina. S druge strane, naš najstariji član udruženja ima više od 70 godina, ali ne igra tako aktivno kao nekad“, rekla je Rozica. 

„Đacima često pokazujemo i kako se na štulama prelazi reka, jer to i jeste bila njihova prvobitna namena, dok nije bilo mostova na Peku.“

Rozica mi je pojasnila i kako su se nekada pravile štule, a kako to izgleda danas.

Bilo je dovoljno da se prošetate šumom, nađete pogodnu granu koja se račva na jednu stranu, a zatim da lijanom ispletete gazište. Danas su ljudi zauzeti i nemaju vremena za šetnju, pa nam štule prave stolari. Gledamo da to bude lako drvo, a koje može da izdrži određenu težinu“, ispričala je Rozica.

Na policama KUD-a Štule su brojne nagrade, među kojima i pehar za prvo mesto u igranju na štulama, koje su deca osvojila u Niškoj banji 2022. godine, kao i plaketa koju su dobili od Opštine Kučevo za očuvanje kulture i tradicije. Tu su i brojni suveniri koje su članovi izradili.

„Da bi se razlikovale prilikom igranja fudbala, jedna ekipa je jednom prilikom ofarbala donji deo štula u plavu, a druga u crvenu boju. Od tada su svi počeli da ih farbaju u crvenu i tako je ostalo.“

U Kučevo, koje se nalazi na oko 120 kilometara od Beograda, dolazi sve više turista da vide ispiranje zlata na Peku (priča o tome je ovde), a oni koje zanima štulanje produže do susedne Voluje.

Ovo kulturno-umetničko društvo ima 59 članova, kao i 4 člana koji pomažu u radu i žene koje se bave samo ručnim radovima. Nošnje sami šiju, dok gunjeve i šubare kupuju. Imaju i pozorišnu sekciju, vokalno-instrumentalnu sekciju, sekciju ručnih radova i tri postave folklora (najmlađu, srednju i veterane). Seoska manifestacija u Dani Svete Petke održava se svakog 8. avgusta u Voluji.

Moje sagovornice kažu da svaki put neko od turista poželi da stane na štule, jer im dok iz publike gledaju koncert ili fudbalski meč, to izgleda jednostavno.

„Ima onih i koji uspeju iz prve, ali nije lako održati ravnotežu. Deca su najradoznalija, pa misle da odmah može da se hoda na štulama. Ipak je potrebno dosta vežbanja, tako da najčešće naprave poneku fotografiju za društvene mreže, dok oni najuporniji uspeju kratko da se održe i da cupkaju na štulama“, rekli su mi sagovornici iz KUD Štule.

Za kraj intervjua, jedna fotografija za uspomenu sa urednikom Priča sa dušom.

Ovaj jedinstven scensko-muzički doživljaj možete pogledati u Kučevu, na smotri narodnog stvaralaštva Homoljski motivi 1. juna 2024. u centru grada, a ako odlučite da dođete u ovaj kraj tokom leta i vidite štulanje, javite se Turističkoj organizaciji Kučeva.

Njihov sajt je ovde, a na instagramu ih nađite na ovom linku.

Autor teksta: Nenad Blagojević; Fotografije: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu izvora i linka ka sajtu www.pricesadusom.com i uz potpis fotografa.

Za naručivanje vodiča o Šumadiji koji je napisao urednik Priča sa dušom kliknite na sliku.

Ostavite odgovor