Kako su Katarinini roditelji otkrili njen talenat da „GOVORI“ SA PSIMA i poslali je na svetska takmičenja

U porodici Burić psi su oduvek imali važno mesto. Ljubavi prema ovim životinjama bilo je na pretek, ali je Katarina (15) prva podigla taj odnos sa psima na viši nivo, počela da se bavi hendlingom, zaplovila izložbenim vodama uz pse i napravila međunarodni uspeh.

Pre četiri godine, 2015. dostigla je najviši nivo (master klas) u Americi, a nekoliko godina zaredom bila je u top 10 junior hendlera (vodiča pasa) biglova i nemačkih ovčara. Više puta je bila i najbolji junior-hendler izložbe.

Katarina je pobedila na brojnim međunarodnim izložbama u Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Crnoj Gori, Malti, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Bugarskoj, Grčkoj, Mađarskoj, Ruminiji, Slovačkoj, Portugaliji.

U okvirima Međunarodne kinološke federacije njen dosadašnji najveći uspeh je treće mesto na Evropskoj izložbi pasa 2016. godine u Briselu. Bila je i finalista na svetskim i evropskim izložbama pasa u Finskoj, Italiji, Češkoj, Belgiji, Poljskoj i Kini. Njeno prvo, i za sada jedino učešće na CRUFTS izložbi u Velikoj Britaniji bilo je 2014. godine kada je dobila specijalnu nagradu za najmlađeg finalistu.

Katarinini roditelji Ana i Bane Burić sa sinovima, Nikolom i Markom, pričaju mi u porodičnoj kući u Uzdinu kako je sve počelo i kako je njihova ćerka otkrila talenat za komuniciranje sa psima. Zbog porodične ljubavi prema biglovima, Burići su se preselili iz Novog Beograda u Pančevo, a zatim otišli još malo dalje, u ovu vojvođansku varošicu, na šezdesetak kilometara od Beograda.   

– Ja se bavim hendlingom pasa. U mnogim državama to je sport, a u Srbiji se više smatra za hobi, jer nemamo mnogo ljudi koji se time bave. Volela bih da mi to jednog dana bude profesija – objašnjava mi Katarina na početku Priče sa dušom.

U svet hendlinga, odnosno predstavljanja pasa na izložbama ušla je sa osam godina, a prvi put se pojavila pred publikom u Makedoniji.

– Naš prvi pas je rase bigl i zove se Sara Li (Sarah Lee), a njena sestra je Silvi. Uz njih dve počeli smo sve više da se zanimamo za pse i jednom prilikom posetili smo izložbu u Pančevu da vidimo kako sve to izgleda, i posle toga otišli kod profesionalaca. Nismo imali iskustva, pa smo se u školi za obuku pasa „House of Žad“ raspitali šta sve treba da nauče i psi, a i mi, i tamo smo se sprijateljili sa odgajivačima rotvajlera – seća se Bane Burić.

– Katarina je u jednom momentu pokazala šta zna, treneri su videli da ima dobru interakciju sa psima, a posle nekoliko meseci obuke, Žarko Stojanović, kinološki sudija i vrhunski trener, osnivač pomenute škole otvoreno nam je rekao: „Vaše dete ima taj talenat, odnosno dar, a vi vidite šta ćete dalje“. Shvatili smo da ona može da komunicira sa psima na jednom drugom nivou od ostalih ljudi i da je izuzetno nadarena. Tada je imala osam godina. Ubrzo je nastupila na izložbi na Ohridu i osvojila treće mesto – ispričala mi je njena mama Ana.

Katarinini roditelji su odrasli u soliterima: Bane na 15. spratu zgrade u novobeogradskim blokovima, a Ana na osmom, kod Merkatora.

– Posle stana od pedesetak kvadrata na Novom Beogradu, rešili smo da promenimo život i kupili smo kuću sa dvorištem u Pančevu. Kada nam je i taj gradić postao zagušen i mali, doneli smo još jednu promenu i otišli još dalje, i to prvenstveno zbog odgajivačnice. Zaboravili smo sve pogodnosti grada zbog naših dragih biglova – rekla je Ana Burić.

– Život na selu u 21. veku ima fantastičnih prednosti. Mi smo i dalje klasični Novobeograđani na selu. Ovde nam je super zanimljivo, imamo prijatelje koji su takođe migrirali u ovaj kraj, a ljudi sve češće kupuju imanja na selu. Uzdin je uglavnom rumunsko selo, mirno, ljudi su veoma fini – dodao je Bane. 

Svesni da njihova ćerka govori „jezik pasa“, Burići su je zdušno podržali i počeli da je pripremaju za izložbe i takmičenja. Prikupljali su osnovne informacije, Katarina je počela da uči u Pančevu, da se pojavljuje na izložbama pasa i na takmičenjima i da postiže rezultate,

Uzimala je privatne časove kod profesionalne hendlerke u Bugarskoj, kod kinoloških sudija u Beogradu, a bila je i kod jedne sibirske hendlerke, gde su radile na minus 38.

Pitam je kako izgleda jedan njen izlazak sa psom tokom izložbe?

– Kao vodič pasa treba da prikažem i sebe i psa, odnosno treba da znam kako da sakrijem sve mane jednog psa i da ga prikažem u najlepšem svetlu. Treneri su me naučili kako to da uradim. Za pravilno prikazivanje određene rase postoje određena pravila, a ocenjuju se odnos pasa i hendlera, da li je način prikazivanja u skladu sa pravilima, kakva je usklađenost hendlera sa psom… Sam hendler dobija i određeni zadatak koji dobije pre izlaska. Jedno od pravila je da hendler ne sme da stane ispred psa i sudije – objasnila je Katarina za Priče sa dušom.

Hendler obično izlaže svog psa, koji u Americi mora biti sertifikovan za to, dok u samom ringu može doći do zamene pasa između hendlera kada se mora izvesti tražena figura sa potpuno nepoznatim psom. Na CRUFTS izložbi važe posebna pravila i najzanimljivije je da hendler ima dva psa sa kojima će se predstaviti: prvog psa dobija tek sat vremena pre izlaska u ring (što znači da se oni tada prvi put susreću i upoznaju), a drugog psa, kojeg izlaže u drugom izlasku, u ringu dobija samo 10 minuta ranije i to je sve vreme koje ima za prvi kontakt. Na junior hendling takmičenjima od mladih nada uobičajeno bude zatraženo da dete izvede određenu figuru sa psom.

– Prvo se sprijateljim sa njim, a sve ide polako jer ne može odmah i na brzinu. Vremenom vidimo da li se ja sviđam njemu i on meni. To mora da bude obostrano. Nije mi se desilo da me pas ne prihvati, ali i to je moguće u profesiji hendlera – rekla je Katarina za Priče sa dušom.

Burići mi pričaju da je ovaj sport izuzetno skup i zahtevan i da se maltene može porediti sa tenisom. Takmičari dosta putuju, troškovi putovanja i smeštaja nisu mali jer porodica obično ide sa Katarinom (u SAD putuje sama), prijave za učešće na takmičenjima dosta koštaju, a dodatan trošak su garderoba i cipele, koji treba da budu usklađeni sa dres kodom.  

– Trudimo se da, ako nastupa sa crnim psom, kostim bude u usklađenim tonovima. Naravno, pošto se Katarina i dalje razvija i raste, često moramo da kupujemo nova odela. Ideja je da handler ne bude previše uočljiv, odnosno da bude „nevidljiv”, jer ne bi trebalo da odvuče pažnju sa psa – kaže Katarinina mama.

–  Uglavnom radim sa svim rasama, a kad sam u Americi onda sa biglovima i nemačkim ovčarima. Prošle godine sam imala i svoj prvi mini-seminar o hendlingu u okviru specijalne izložbe Windsprite – dugodlakih vipeta, rase koja još nije priznata u Evropi. Moja porodica ima odgajivačnicu biglova, to je stara rasa, poreklom iz Engleske, o kojoj se dosta zna, potpuno je istražena. Reč je o lovačkom psu, okretnom, živahnom, punom energije – rekla je Katarina i dodala da nema mnogo kolega juniora u Srbiji.

– Jedini za kojeg znam da je počeo u mojim godinama je Nikola Volić i on je jedini išao na CRUFTS izložbu – dodala je. 

Sagovornica Priča sa dušom trenutno je na raspustu, položila je prijemni i u septembru kreće u srednju školu. Kaže da su neki nastavnici u osnovnoj školi razumeli njenu ljubav prema psima i česta odsustvovanja sa časova, a da neki nisu. Zbog toga je često učila u automobilu i avionima, najčešće na putu ka Sjedinjenim Američkim Državama.

Odande se nedavno vratila, a bila je i u Crnoj Gori i u Kini (Šangaj) na Svetskoj izložbi pasa. U Kini je bila finalista u Junior hendling takmičenju, a sa biglovima iz svog odgoja osvojila dve titule svetskih prvaka u razredima najmlađih.

Karijera junior hendlera joj ide uzlaznom putanjom, a posle srednje škole volela bi da postane veterinar.  

O Katarininim aktivnostima saznajte na njenoj fejsbuk stranici.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Fotografije: Jovan Nedeljkov za Priče sa dušom i fotografije iz privatne arhive porodice Burić

Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Potpisati i autora fotografija. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.