Jedanaest metara imala je najduža ajkula sa kojom se susreo pod vodom. On četiri meseca godišnje provede u Indijskom okeanu. Pedeset metara duga je specijalna jahta kojom sa još troje kolega i tridesetak turista plovi morem i roni sa pustolovima željnih susreta sa ajkulama. Dubina do koje se spušta je od 5 do čak 50 metara!
Ovo su tek neke od brojki koje prate uzbudljiv život Beograđanina Vladimira Martinovića (36), diplomiranog arheologa po obrazovanju, a instruktora ronjenja po zanimanju. Mnogo je vremena proveo sa ajkulama na više kontinenata, toliko da su susreti oči u oči sa ovim ribama grabljivicama postali svakodnevica, pa o njima priča kao o kućnim ljubimcima.
Tigar ajkule su mu plivale oko nogu, a u dubokom plavetnilu sreo se i sa opasnim bul ajkulama. Podvodni svet istraživao je na Bahamima, u Crvenom moru, u Indijskom okeanu, u Koralnom moru i u Južnom Pacifiku. Osim ajkula, kao simpatične žitelje podvodnog sveta ističe i mante, odnosno velike raže.
– Kao i druge divlje životinje, ajkule imaju svoje momente kada love i kada uživaju. Ljubopitljive su, hoće sve da vide, da priđu, ne kažem da su bezopasne. To su velike životinje, ali spektar njihovog stvarnog delovanja vrlo je uzak i ograničen. One love noću, u suton sunca kao i u zoru, i to na određenim mestima – priča mi Vladimir.
Ovu sezonu proveo je u maldivskom arhipelagu, kako kaže, „jureći“ za čekićarama, svilenim i nurse ajkulama.
– Svaka vrsta ima svoju zonu kretanja i nikad nisu sve zajedno. Morate da se igrate sa prirodom i da budete mudri pa da pronađete to mesto, da potrefite izlazak sunca i struju, dobru vidljivost i onda se one pojave pred vama. Mi instruktori ronjenja sa turistima silazimo pod okean da ih vidimo, stignemo i fotografišemo – objašnjava Vladimir i dodaje da ture traju po nedelju dana i da za svaki dan postoji određen plan. Posebno su traženi noćni zaroni.
– Utorkom čekamo čekićare, a sredom tražimo kit ajkule. Najteže je videti čekićare, jer treba uhvatiti pravi trenutak. Mi znamo gde su, ali potrebno je nekoliko prirodnih uslova da se nameste da bi bile baš tamo gde treba.
Ronjenje u plavom, kako ronioci nazivaju ovu avanturu, počinje zaronom na pučini. Ajkule se, prema Vladimirovim rečima, plaše ljudi. Pitam ga otkud onda toliki strah od ovih životinja i zašto svi odmah mislimo da će nas pojesti?
– Svi smo mnogo gledali holivudske filmove, pa se plašimo ajkula. Naravno, uvek važi ona stara poslovica „da ne treba čačkati mečku“. Ali, u najvećem broju slučajeva one beže od nas.
Karijeru ronioca počeo je sa 16 godina. Kao sveži brucoš arheologije želeo je da zaradi novac i na nagovor svog sadašnjeg kuma Dejana, tada već iskusnog instruktora ronjenja, rešio da se oproba u toj profesiji. Prethodno je osam godina proveo u vodi trenirajući vaterpolo.
Prvi zaron imao je na tašmajdanskom bazenu kao član Akvanauta, jednog od prvih ronilačkih klubova kod nas. Položio je kurs i, paralelno sa studijama, počeo da radi u Crnoj Gori. Vladimir je prošao i kurs hranjenja i uspavljivanja ajkula i to je za njega bio najemotivniji momenat u karijeri. To iskustvo za sada ima svega 300 ljudi na planeti.
Međunarodno priznati kurs za instruktora ronjenja savladao je u Egiptu i tamo ostao da radi. Karijeru ronioca klesao je i u Barseloni, na Maldivima (oni su mu kao druga kuća), Azorskim ostrvima, Kanarskim ostrvima, Kambodži, ali i na Fidžiju i Tongi, sa privatnim klijentom iz Rusije za kojeg je radio. Pitam ga kada je stigao da se oženi?
– Najdalje što sam mogao da odem od Beograda bio je arhipelag Tonga. Spavao sam u hotelu sa jednim bungalovom, a čiji su vlasnici članovi španske porodice koji su pobegli iz Baskije i prešli Pacifik na brodu od pet metara. Muž svira gitaru, žena pleše flamenko, jedu se tapasi, a koza igra nasred restorana. Ko želi zabavu može da juri grbave kitove. Posle toga rekao sam sebi: „Stigao sam na kraj sveta, sad mogu da se ženim“ – šali se Vladimir i kaže da njegova supruga ne voli da roni niti da zna kada je on pod vodom.
– Zbog čega volim ronjenje? Na prvom mestu je adrenalin, ali i beg u jedan drugačiji svet. Ribe vole jaku struju i ako želite da ih vidite morate tome da se prilagodite i uđete u struju. Ja sam to naučio i uživam. Često imam utisak da želim da postanem što više kao nalik ribi koja se odlično snalazi dok je struja nosi. Što ste mirniji i što ste se više stopili sa prirodom, ribe, odnosno ajkule pre će vam prići. Dešavalo se da pod morem turiste uhvati strah, ali ja sada, posle 12 godina iskustva i te kako mogu da prepoznam kritične situacije i da vidim ko se ne oseća najbolje – kaže Vladimir za Priče sa dušom.
Moj sagovornik je nedavno završio turističku sezonu na Maldivima i sada radi u Srbiji. Na ostrva će se vratiti na zimu.
– Ako želite dobra ronjenja na ekskluzivnim lokacijama to znači da treba da odete na kraj sveta. Tamo ćete biti bez prijatelja, sa vrlo ograničenom medicinskom negom i bez sigurnosti. Maldivi jesu prelepi, ali život tamo nije lak. Sve vreme ste u egzotici, kao zlatnom kavezu. Svaki dan je skoro uvek isti kao prethodni. Zbog toga sam hteo da se malo približim Beogradu i da u Srbiji budem barem preko leta. Otvorio sam agenciju za biciklističke ture Belgrade bike central i najviše imam klijenata iz inostranstva. Pola godine sam na bajsu, a pola pod morem. Moj moto je „Živi svaki dan kao da ti je poslednji“ – rekao mi je Vladimir.
P.S. Moj putopis o ajkulama sa Reuniona pročitajte OVDE.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)
Fotografije: Vladimir Martinović