Za 22 godine rada NA ULICI čuo je hiljade priča, a sada priča svoju: Ovo je Peđa, najpoznatiji PRODAVAC KOKICA

Gotovo da nema kupca koji, nakon što pazari kokice, ne ostane da prozbori još koju reč sa Predragom Radenovićem. Na pitanje zbog čega ga ljudi vole, Peđa diplomatski odgovara da se nada da je to zbog najukusnijih kokica u gradu, ali i da ima nečeg u njegovoj harizmi. Recept ne otkriva, dodaje da nikad ne otaljava posao, da ga ili radi sa 100 % energije ili ga ne radi, kao i da je lepo biti među najboljima.

I ja sam se pre nekoliko godina upoznao sa njim u centru grada, na Terazijama, ispred Pozorišta na Terazijama i Mek Donaldsa. I danas, malo – malo, pa navratim na kokice koje pojedem pešačeći do Slavije, ali i na čašicu razgovora sa Peđom.

Dok ljudi naizmenično naručuju, ovaj svestrani prodavac, a sada i vlasnik jednog kioska priča mi da je u svetu najpopularnijih slanih zanimacija već 22 godine i da nema nameru da menja svoju tradiciju.

U šali kaže da se nekada zapita da li je možda uskraćen zbog toga što nikada u životu ništa nije menjao, već se držao tima koji pobeđuje. Iza njega su 22 godine u svetu kokica, 19 godina braka, troje dece i tri psa.

– Nakon svih ovih godina i kontakata sa hiljadama ljudi, uspeo sam da usavršim i veštinu profilisanja. Umem da prepoznam otvorene, ali i nepristupačne ljude, i uvek sam tu da ispoštujem i jedne i druge. Više ne brojim koliko sam turista ugostio i bio im smernica da se snađu u našem gradu. Mogu da kažem da sam i jedan od prvih uličnih PR menadžera Beograda (smeh). U školi sam učio ruski, a na ulici sam vremenom naučio i konverzacijski engleski jezik, bez ijednog privatnog časa – priča mi Peđa.

Iako je rođen u Sarajevu, u kojem je proveo nepunih 18 godina života, kaže da obožava Beograd. U početku mu je izgledalo da će ga progutati, i da se u njemu neće snaći, ali vreme je učinilo da ga zavoli i da ga doživi kao svoj grad.

– Haotičan je bio, ali i ostao. Uvek je bilo i biće prepirki između ljudi na temu ko je pravi Beograđanin, a ja smatram da se oni zaista „pravi” nikada neće busati u grudi. Ne sviđa mi se kada pridošlice i budući stanovnici ovog grada ne iskoriste njegov potencijal, nego pokušavaju da ga prilagode po svome, često u pogrešnom smeru. Grad čine ljudi i on ne može biti bolji ako svako od nas ne da svoj doprinos – prenosi mi utiske o prestonici.

Neposredno pre dolaska u Beograd, 1996. godine, pitao se šta će i kako će. Slučajno je u novinama video oglas, rešio da pokuša i da, kako kaže, barem zaradi da plati stan.

– Nije bilo lako, radilo se napolju čak i po lošem vremenu, ali mladost je učinila da izdržim početničke teškoće i da gradim svoje komunikacijske veštine sa ljudima. Od tada pa do prve franšize kokica Pećina prošlo je 15 godina.

Ovaj posao voli jer mu dopušta ličnu slobodu koja mu je vrlo bitna. Ne dopada mu se kad vidi da ljudi rade kao roboti, da su lažno ljubazni i da mušterijama izgovaraju precizne rečenice koje im je neko napisao.

– Opšta kultura je osnov ljubaznosti. Pristup ljudima mora biti sa merom. Potrebno je uveriti ih da su zaista dobrodošli, i onda kada im nije dan. Pre svega je najvažnije da budu zadovoljni kokicama. Doduše, ponekad se teško borim sa energetskim vampirima, pa se, ako ne bude mušterija koje uzvraćaju pozitivnom energijom, vratim kući potpuno iscrpljen – iskren je Predrag.Priznaje da nije lako voditi ovakav biznis zbog loših ili nedefinisanih pravila poslovanja u Srbiji. Svake godine prodavci se susreću sa novim teškoćama, a najnovija je da im više neće dozvoliti da rade u kućicama, nego najavljuju da će morati da pređu na rikše, odnosno kolica, koja će ih, po Peđinim rečima, vratiti 20 godina unazad.

U moru ne tako sjajnih informacija, a i kada završi naporan dan, moj sagovornik prepušta se svojoj porodičnoj oazi. Supruga je uključena u posao, a najstariji sin je prvi put izrazio želju da sledeće godine zaradi za džeparac preko leta.

– Porodica je uvek na prvom mestu, a tu su i zdravlje, sklad i prijatelji kojima se radujem. Volim povremeno da odem u pozorište ili na neki koncert, a posle toga sledi najlepša stvar – klopa sa dragim ljudima. Nakon ovoliko godina, retko se najedem kokica, ali ih svakodnevo probam. Nije mi svejedno kakav proizvod nudim ljudima, uvek moram da imam vrhunski kvalitet – ispričao je za Priče sa dušom najpoznatiji prodavac kokica u Beogradu.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst je moguće preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu kao i na kraju teksta).