Trenutak kada su se upoznali doneo je Dragani (38) i Nenadu Maksimoviću (35) i kreativnost koja se, zajedno sa ljubavlju, u njima probudila. Ona je suprugu poklonila pirograf i našla mu umetničku žicu, pa je Nenad ubrzo počeo da se bavi pirografijom (umetnost ukrašavanja drveta sagorevanjem podloge kontrolisanom primenom zagrejanih predmeta).
Pošto su oboje bili bez posla, rešili su da otvore prehrambenu prodavnicu i, kako kažu „bili milioneri na papiru i budale u džepu“. Ipak, jednog jutra, prelistavajući novine Dragana je pročitala članak o Slovakinjama koje prave medenjake, i već sutradan napravila svoje prve kolačiće. Danas, kada imaju svoj lokal Petra u smederevskom naselju Miloja Đaka, mali etno – kutak u kojem se može popiti kafa, čaj i probati medenjaci u neograničenoj količini, ali i videti Nenadovi radovi, kažu da se i dalje igraju vatrom: malo peku medenjake, a malo pale drvo.
– Naši medenjaci Hokus Pokus pregledani su na Institutu, rok trajanja im je godinu dana, a pravimo ih sa dušom. Proizvodimo ih u našem etno – kutku, a zbog dece i u kući, jer nam je sve blizu. Recepata ima mnogo, ali suština je pravi med. Moji roditelji su pčelari tako da nam je to veliki plus. Volim svoj posao i nije mi teško da ga radim čak i onda kada imam po dve hiljade naručenih komada na kojima treba da bude sitan logo neke firme. Sve radimo ručno: od mešanja i pečenja do oslikavanja i pakovanja, tako da mogu da kažem da je svaki unikat – priča mi Dragana.
Tata Nenad dodaje da stvara gde god stigne: malo u kući, malo u lokalu, i naglašava da mu ritam određuju deca. Proces izrade u njegovoj umetnosti sastoji se od prenošenja motiva na dasku, a zatim pirografom počinje stvaranje.
– Kao što reče moja žena srećni smo, mada nijedan naš dan nije jednostavan i lak. Oboje svoje poslove obavljamo zajedno sa decom, koja su mala, Petri je 4 i po, a Tadiji 3 i po godine. Zbog toga se nekad desi da neka slika bude ižvrljana, porudžbina medenjaka pojedena, ali Bože moj, sve se to popravi. Kad su bili manji obično smo im davali testo da mese da bi bili mirni, a sada su glavni degustatori. Što se tiče pirografije, tu uglavnom smetaju, ali su u isto vreme i neiscrpna inspiracija – iskren je Nenad.
Dragana je u životu svašta radila: prodavala na pijaci, držala radnju, proizvodila trikotažu, imala cvećaru. Tek kad se upoznala sa Nenadom i udala, nastali su, kako kaže, njihovi prvi pravi medenjaci Petra i Tadija, a onda i ovi drugi, jestivi. Nenad je radio u smederevskoj železari, gde je dao otkaz , jer se, priča mi, zdravlje i sreća ne mogu se platiti.
– Kolačima sam se ranije bavila samo za kućnu upotrebu, ali sam oduvek bila veliki sladokusac i umetnička duša. Možda zvuči ludo za ovo vreme, ali naša ideja je nastala zahvaljujući ljubavi – čovek ako ne radi posao koji voli, nikad neće biti srećan i zadovoljan zaradom. Suština svega je ljubav, a tako je i u poslu – objašnjava Dragana.
Njihovi kupci im prave reklamu „od usta do usta“. Često šalju svoje proizvode i u inostranstvo. Od Nenadovih radova najtraženije su ikone i portreti najdražih ljudi, a od Draganinih – kolačići raznih oblika i motiva.
– Glavni motiv da krenemo ovim putem bili su zdravlje, sreća i ljubav, a nepresušni izvor napajanja da izguramo priču do kraja su naša deca. Mi samo od ovoga živimo i nemamo druge poslove. Trudimo se da radimo, da zaradimo i uspevamo u tome. Novac je neophodan, ali sreća i sklad naše porodice – nemaju cenu. Imamo odlične proizvode, uporni smo i naravno da očekujemo dobre rezultate. Vremena su nestabilna, trnovita je staza ka uspehu, ali mi njom sigurnom koračamo – ispričali su Nenad i Dragana za Priče sa dušom.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)
Fotografije: privatni album, Medenjaci Hokus Pokus
